f@NfICtIOn

Znam i meni xD

Evo i Rukijevi memoari 4. deo

Bilo je jutro-subota, kad ono ja kao i uvek ne mogu da se naspavam, a sad pogotovo ne, jer:
-Ruki, Ruki!...-Zbog Akire, jer me on uvek, znachi uvek probudi u 9 i neshto, a ja hocu da se naspavam
-Shta je Akira!?
-Jao, kako da ti kazem...-Gledao sam ga sa izrazom na licu kao-shta sad?-Pa secash se da si mi dao tvoje mache da ti chuvam zato shto sam ti ja trazio?
-Aha i shta stim?
-Epa znash da si ga mnogo voleo...
-Da, pozuri!
-Crklo je!!!-Pocheo je da plache-A nemoj da me bijesh!!! Molim te!!
-Pa kako je crklo?-Pokushao je da kaze dok je brisao suze i onda je napokon rekao
-Pokushao sam da ga kupam-O boze me oprosti!!
-Machke se ne kupaju, genije!
-Ma nije crkla od toga, nego kad sam je cedio-Aaaaaa! E sad je prevazish’o i najveceg kretena. Nisam znao da l’ da plachem ili da se smejem. To mi je bilo najuvrnutije jutro od kad sam se rodio. Onda mi je rekao:
-E neko se doselio u tvoj komshluk!-Rekao mi je to onako postidjeno
-Ko, je l’ zensko?-Upitao sam uzbidjeno
-Aha...
-Neka lepa devojchica?
-Aha...
-Onda, idemo!!-Brzo sam se trgao iz kreveta i pozurili smo napolje. Brzo smo otishli da je shpijuniramo i sakrili smo se iza drveta. Posmatrali smo pazljivo da nam ne bi nishta promaklo. Onda je napokon izashla ta devojchica. Ja sam je pazljivo zagledao kad ono...:
-Akira, ovo je mushko! -.-
-Err...Stvarno?-Pogledao sam ga onako-smorno-Al’ nema veze bar je sladAK
-Dobro, jeste, priznajem
-Pa ajde onda da ga upoznamo-Akira mu je prishao muzevno, kao da pokushava da ga smuva ili tako neshto. Nisam ja toliko upucen u to. Pazljivo sam ih slushao shta prichaju, ali jedino shto sam zapamtio jeste da se on zove Kouyou. On je inache u nashem bendu gitarista (najzenstveniji), pa nije bilo ni chudo shto je pomislio da je zensko. Onda je Kouyou rekao:
-A ko ti je ono tamo-iza drveta? Drug?
-Aha-Onda me je pogledao kao-dodji ovamo. Ja sam morao da dodjem, ali bilo me je malo nepriajtno jer me je Kouyou primetio tako lako. Onda se on okrenuo prema meni i upitao me je:
-Kako se zovesh?
-T-takanori, Matsumoto Takanori
-Ooo, bash lepo ime... Mogu da te zovem Taka-Chan?
-Naravno-Klimno sam glavom. Pocheli smo tako da prichamo svakog dana i prelazili sve u dublje i dublje razgovore. Mada jednog dana na chasu sam se zamislio neshto, u stvari nisam se bash zamislio jer sam razmishljao o Kouyou-u. Sve vreme sam gledao u jednu tachku. Onda je doshao profesor i lupio me je po glavi:
-Au!-Vrisnuo sam
-Shta je bilo? Zaljubio si se?
-Ma ne...-Pogledao me je nesigruno, a onda se vratio da predaje. Ali ja sam se onda usresedio na predavanje, jer sam znao da ce pnovo da me zeza, a ja to nisam dozvoljavao. Kad je zvonilo otishao sam kod Kouyoua da ga pitam neshto, a to je bilo ovo:
-Shima-kun?- Prezivao se Takashima, pa sam ga ja zvao Shima
-Da?
-Mozemo ja, ti i Akira da se vidimo negde...Mislim, ako ti hoces.
-Pa ne znam. Dolaze mi gosti vecheras, pa ne znam moze sutra-Klimnuo sam glavom i onda otrchao prema Akiri da mu kazem shta sam rekao Kouyou-u. On mi je rekao:
-Ja tebe mnogo volim!
-Drago mi je da me volish!- Kad su se zavrshili chasovi bio sam mnogo srecan. Svi zajedno smo se vracali (Kouyou, Akira i ja). Od tolikog silnog prichanja, preshli smo u jednu temu, u koju vecina tinejdzera predju, a to je LJUBAV. Prichali smo bash dugo o tome, a onda je Akira rekao Kouyouu:
-Znash shta, Shima-kun?
-Shta?
-Pa kad sam ti prvi put video pomislio sam da si zensko- WOW! Nisam imao stvarno pojma da ce tako neshto uopshte i da kaze. Mislio sam da je to nasha tajna ili tako neshto, ili ako nije, ne moze to da se kaze. Mislim, koliki je tad Kouyouu bio blam, ali ustvari i nije jer:
-Pa dobro...Vecina to pomisle-E to je bilo stvarno chudno, jer kako JA onda sam video da je mushko, jer ja uvek vidim ono shto nije tachno. Ali izgleda da sam tog puta ja bio onaj koji je bio u pravu, a ne Akira... U svakom sluchaju, u tom trenutku ja sam o tome sve vreme razmishljao, ali ne znam oni, samo sam video Kouyoua kako chachka zube, poshto mu se valjda neshto zaglavio ili je to navika. I tako smo cutali, cutali tako da sam pomislio da sam zanemeo, a onda sam rekao:
-Pa shta s...-Kouyou mi je zapushio usta i rekao
-Cuti i slushaj-Spustio je ruku
-Shta?
-Shshshshshsh!-O boze shta sad da slusham!? Pokushao sam neshto da chujem, ali nisam nishta
-E sad stavrno?!!!!! Ja ne chujem nishta!-Prekrstio sam ruke i kao da nisam hteo da pricham sa njima
-Pa kad si ti gluv!
-Akira, ne ubacuj se! Nisam tebi nishta rekao!-Ustao sam i otishao. Odkad je taj KOUYOU doshao Akira se chudno ponasha. Epa nece moci! Ignorisacu ga! To je najbolji nechin....ili ne? Ma ne znam! Otkud znam. Onda sam chuo kako neko trchi zamnom i viche moje ime:
-Taka-Chan! Taka-Chan!-Okrenuo sam se, a onda me Koyou uhvatio za ruku i pocheo da trchi, a onda sam video kako iza nas ide i Akira tj. Trchi.
-Shta? Shta je bilo?-Onda smo zastali negde...Stvarno ne znam gde, a onda je Akira rekao
-Pa...Jurio nas je neki pedofil, valjda, ili neki chovek...
-A pedofili nisu ljudi?
-Pa dobro, znash na shta mislim!
-Da, vervatno-A onda je Akiru neko povukao i strpao ga u neki kamion, shta li je ono bilo, i otishao sa kamionom negde. Kouyou i ja smo gledali zbunjeno. Nishta nam nije bilo jasno, ustvari i jeste. Nismo znali shta da radimo. Jednostavno nas je neka sila ponela ka kamionu i pocheli smo da se deremo:
-Vrati nam Akiru! Vrati nam Akiru!...-I tako nekoliko puta. Onda se vozach zaustavio i mi smo ga gledali uplasheno. On je samo prilazio ka nama i kako se on priblizavao, mi smo se za jedan korak udaljavali. Vozach je iz dzepa vadio pishtolj i vikao:
-Ruke u vis!-Mi smo ih nesigurno podigli.On nas je samo gurnuo gde je Akira ( u gepek, mislim nije bash ono gepek kod kamiona, ne znam kako da ga nazovem). Samo su Akiri bila zapushena usta. Ni ovog puta NISMO znali shta da radimo. I onda sam ja najzad pitao Kouyoua:
-a shta je ono trebalo da chujem?
-Pa...chulo se...kao...neko...nije prostojno da se kaze!-Ja sam napokon ukapirao i rekao
-Mislish na stenjanje!?-Hteo sam da znam
-Cuti bre! ‘Ocesh da ti dam megafon!?
-Pa kazi mi je l’ jeste?
-Jeste-Haha, ja sam tako pametan. A kako je moglo stenjanje u nekoj tamo livadi, shta god da je. Niko ne odlazi tamo da bi ono radio kol’ko ja znam, Ali, izgleda da ne znam ja nishta:
-A shto bi to slushali?
-Pa...ne znam-Rekao je Kouyou saginjuci glavu
-Nije valjda!! Ti gledash pornice!!!???- U tom trenutku Kouyou hteo da me zgromi, samo da je mogao jer su mu bile zavezane. Tad sam imao srece, ali mislim da necu i uskoro. Akira nas je celo vreeme gledao nesigurno, zbunjeno, zaprepashceno...Svakakva neka osecanja je ispoljavao kroz jedan pogled. Kouyou je onda rekao:
-Videcesh ti Takanori kad mi budu odvezane ruke shta cu da ti radim-Progutao sam knedlu. Nisam znao shta ce da mi radi...Imalo je toliko opcija. Onda sam ga pitao
-Shta cesh da mi radish?-Pitao sam
-Pa videcesh...-Videcu, pa videcu...Pa shta cu da vidim? O moj boze! Pokushao sam da promenim temu jer nisam uopshte hteo da razmishljam shta ce da mi radi. I dalje sam trazio odgovor da li Kouyou voli da gleda pornice... Verovatno voli, poshto ce da mi neshto radi. Jer da ne voli ne bi mi nishta radio, samo bi rekao da ne voli.
Odjednom se kamion zaustvio. Onaj, chovek, je otvorio gepek. Izveo nas je u centar Tokya. Ponovo nismo znali shta da radimo, a onda je Kouyou pitao:
-A da nas ovdezete-Izgleda da je chovek bio dobar, jer nas je odvezao. Ali, i nije bilo bash dobro, jer ce Kouyou neshto da mi radi. O Budo! Kouyou me je povukao negde iza zgrade, a Akira je samo slegnuo ramenima i otishao da trazi svoju kucu, a u tom trenutku sam pomislio-Jadan! Bash mi ga je zao-A sad sam stvarno to mislio.
Kad smo stigli iza zgrade i Kouyou me je pribio uza zid:
-Shta radish to?-Upitao sam ga. Moj zivot je stvarno uvrnut...Budo, postajem emo od sad. Kouyou me je povukao za uvo i rekao:
-Da, gledam pornice-Pustio me je i otishao. Pomislio sam kako me uvo mnogo boli i pitao se da l’ da ga zaustavim ili ne...Ipak necu, mnogo je razmazen i nervira me. Otishao sam sam i nekako usput sreo Akiru, yay! Akira se nasmeshio kad me je video:
-Hey! Je l’ ti mozesh neshto da nadjesh da prenocish poshto nemamo vremena da trzaimo kucu-Pocheo je da se smeje a i ja sam. Nedostajalo mi je stalno druzenje sa njim. Onda sam rekao:
-Nisam, tek sam poshao
-Ooh... Dobro onda. A gde ti je Kouyou? I shta ste radili iza zgrade?-Pitao je zabrinuto
-Ajde idemo pa cu ti isprichati sve-Kad smo poshli pocheo sam da mu pricham od pochetka do karaja sve kako je bilo i nijednu scenu nisam promashio. On je gledao zachudjeno i kad sam zavrshio
-Dobro da ti je Kouyou samo to uradio, poshto, znash, ipak je mushkarac
-Pa i mi smo mushkarci
-Da, ali, mi mushkarci smo jachi fizichki i onda da te je malo vishe umaltio bio bi crknut, kapish?-Rekao je Akira zagrlivshi me. Ja sam samo klimnuo glavom. Izgleda da nismo ni nashli nishta da prenocimo. To je bilo stvarno nervirajuce. Poshto nismo nashli otishli smo u jedan park i zaspali na klupicama.
Stiglo je jutro...Izgleda da je padala kisha tokom noci jer smo sve bili mokri. Akira se prvi probudio, kao i uvek. Onda je i mene probudio svojim glupim, irtirajucim zevanjem. Probudio sam se i pitao Akiru:
-Zar morash da zevash?
-Ko? Mene pitash?-Prevrnuo sam ochima
-Jok chini ti se...Pa naravno da tebe pitam, kog josh zeva osim tebe tako iritirajuce?!-Akira me je pogledao tuzno ali ja nisam nishta uchinio povodom toga. Mislim, shta bih mogao. Onda sam rekao poshto ne mogu da cutim mnogo:
-I, je l’ idemo u potragu?
-Kakvu potragu-Pitao je Akira zbunjeno
-Paaaa...da trazimo...kuce-Samo shto se nisam iskidao od smeha, ne znam shto
-Aaa...a shto se smejesh-Odmah sam se uozbiljio
-Hmm...nije bitno, ‘ajde idemo-I krenuli smo. Na srecu, bili smo dovoljno snalazljivi pa smo i nashli. Kad sam ushao u kucu, video sam majku svu potreshenu. Znao sam zashto, ali sam ipak pitao zashto...Mislim da je tako kulturnije
-Pa kako ne znash...Cele noci te nije bilo!!! Odlazi u sobu!-Poslushao sam je i otishao sam. Nisam hteo da se svadjam zbog gluposti. Ustavri i nije bila glupost, bar ja tako mislim...Ili vecina? Brzo sam uzeo mobilni u ruke i pozvao Akiru. Hvala bogu, javio se:
-Halo?
-Kako je Akira? Je l’ te majka grdila?
-Ne samo majka...i otac-Pih...Nisam se uzbudjivao, sobzirom u kakvoj porodici zivi. Ali sam ipak rekao
-Ufff...nerviraju te, je l’ da?-Morao sam -.-
-Ma jok, igonrishem ih-On stvarno nije normalan
-Dobro za tebe. Sad moram da idem, cao!
-Cao-Mislio sam da pozovem i Kouyoua, ali ipak nisam...Jer posle onoga shto mi je uradio teshko mogu da ga pozovem...ikad...vishe.

Rukijevi memoari 5.

Pa, doshli smo i do ovoga...Koledz. Wow, nisam znao da cu do toga tako brzo da stignem. Dobro, da predjemo na stvar.
Kad sam se pakovao da odem prvi dan na koledz, naravno i stvari poshto cemo tamo i da spavamo, poshto bi bilo predugachko a i naporno da svki put idesh autobusom i vrachash se autobusom do tamo. I odjednom je zazvonio telefon. Brzo sam uhvatio slushalicu, poshto majka nije bila kuci. Shto znachi da sam bio sam.
-Da?
-Taka-Chan ti si?-Ahh...I dalje me zove tako
-Aha
-Hocesh da zajedno idemo tamo?
-Naravno, tako sam i mislio. A Kou...you?
-Pa i on, malopre sam ga nazvao
-Mmm...dobro. Vidimo se, cao!
-Cao-Ufff...Sad moram ponovo da vidim Akiru. A i znam shta cu da uradim da bi Kouyoua napravio ljubomornim. Zagrlicu Akiru, poshto se nismo dugo videli, a i vidi se da se Akira svidja Kouyouu, tako da sam smislio svoj zao plan. To sam sve razmishljao dok sam se pakovao. Zazvonio je neko, ja mislim Akira, na vratima. Ja sam ih otvorio i bili su to Akira i Kouyou. Onda sam rekao:
-Sachekajte tu samo da uzmem stvari.-Bio sam tako srecan shto cu da napravim Kouyoua ljubomornim. Kad sam izashao, ostavio sam kofer sa strane i zagrlio Akiru. Videlo se da to nije ochekivao, ali je on i mene zagrlio. Onda je Kouyou rekao:
-Hocemo li vec jednom da podjemo?-YAY! Videlo se u njegovom glasu da mu je krivo
-Aha, samo josh malo-Rekao je Akira, chvrsto me drzeci. Stavrno sam se osecao prijatno. Kad sam se odvoio od njega, krenuli smo.
Kad smo stigli do aoutobuske stanice seli smo. Tamo je bilo puno dece, ali nismo hteli da idemo tamo. Chim su devojchice videle Akiru pochele su da vrishte i izgovraju njegovo ime, ali on nije obracao paznju. Onda sam se naslonio glavom na njegovo rame:
-Mogu?-Upitao sam ga, poshto sam se osecao kao da moram da pitam
-Naravno-Onda me je zagrlio. Nisam, stvarno nisam, ochekivao da ce tako neshto uopshte da se desi. Kouyou nas je pogledao a onda je rekao:
-Zashto ste vas dvojica gay? Kad ste dovoljno lepi i mozete da imate devojku?-Rekao je, kao da nas je osudjivao zbog toga
-Shima-kun, nemoj da budesh ljubomoran...molim te! Mi smo vec odavno prijatelji i shta vishe, nismo gay. –Kouyou je prevrnuo ochima, a onda sam ja rekao, nisam mogao da slusham kako se svadjaju ili tako neshto:
-Kouyou-kun, ako ti je stvarno stalo do Akire, ili ti se svidja, zashto ti nisi njega zagrlio, poljubio, iskazao mu osecanja... I zato, molim te, nemoj da budesh ljubomoran.-Kad sam to rekao, autobus je stigao. Sva trojica smo ustali i ushli u njega. Akira i ja smo sedeli zajedno, kao nekad, a Kouyou je sedeo ispred nas. Vec sam pocheo da dremam kad je Akira rekao:
-Put ce biti dug
-Mhm-Sad sam imao razloga da spavam, poshto sam ustao veoma rano. Kad sam se vec uspavao, Akira mi je stavio glavu na njegovo rame i pocheo da se smeshka. Posle nekog vremena i da me mazi po kosi.Posle nekog vremena, odjednom sam se probudio i uspravio glavu:
-Kad stizemo?-Upitao sam
-Za pola sata...Mozesh josh da spavash, kad stignemo probudicu te, nemoj da birnesh-Rekao je i nasmejao se
-Ma neka, uredu je...I onako sam se naspavao dovoljno-Rekao sam uzvrativshi mu osmeh. Odjednom sam ponovo dobio ono kamenje ili drugachije, leptirice u stomaku. To je bilo bash chudno. A onda je Akira upitao:
-Jesi dobro spavao...kod mene?-Ja sam samo klimnuo glavom.
Kad smo stigli, bilo je vreme, da nas rasporede po sobama. Drzao sam palcheve da budem sa Akirom. Gledali smo sobe gde je bilo tri kreveta a onda sam ih obojicu povukao negde gde nas ne bi videli:
-Shta to radish?-Upitao je Kouyou
-Videcesh-Kad vishe nikog nije bilo, mi smo izashli, a onda je chovek rekao:
-I vas trojica u ovu sobu-Yes, yes i yes! Znao sam da cu uspeti! Ja sam genije!! Ushli smo u sobu i onda me je Kouyou zagrlio:
-Hvala ti!
-Nema na chemu. A sad me pusti, ugushicu se-On je morao da me pusti, jer bi bio stuckan. Onda je Akira prishao i poljubio me je u obraz
-Stvarno mi je drago shto smo zajedno u sobi-Neko vreme sam stajao ukocheno dok su oni stavljali stvari na svoje mesto. U sebi sam iznova i iznova ponvljao-Akira me je poljubio. Kad sma se osvastio i ja sam pocheo da nameshtam stvari.
Kad sam i to zavrshio, samo sam legao na krevet. Ali, nisam mogao ni to jer su nas zvali da jedemo. Poshao sam sa Akirom i seli smo zajedno da jedemo, a i Kouyou sa nama. Probao sam prvi zalogaj jela i rekao:
-Ovo je bljuntavo..Je l’ mi mozemo da uradimo neshto povodom toga?-Upitao sam, kao da sam mislio da znaju
-Verovatno ne...Hocesh moje da probash?-Upitao je Akira, a ja sam klimnuo glavom. On je shtapicima uzeo zalogaj-Kazi ‘’Aaaa’’!-Ja sam se nasmejao i pojeo. Stvarno je bilo ukusno. A stvarno nije bilo fer...On je dobio bolju hranu od mene. On sve mora bolje da dobije. Kouyou je najzad progovorio:
-Mogu da probam i ja?-Pitao je poshto je video da se meni svidelo
-Naravno-Rekao je i dao mu zalogaj
-Mmm..Stvarno je lepo! Shta je to?
-Ne znam...-Onda je Akira pogledao u mene i pitao-A je l’ se tebi svidelo?
-Da, ali necu vishe. Jedi ti, ja idem u sobu-Rekao sam i ustao sa stolice. Odjednom me je Akira uhvatio za ruku
-Nemoj, sachekaj da zavrshimo
-Izvini, ali ne mogu-Popustio je stisak i ja sam otishao. Kad sam otishao u sobu legao sam i uzeo chips... U stvari to nije bio moj chips, vec Akirin. Nece se ljutiti jer smo reshili da delimo stvari, ako se chips podrazumeva u stvari. Mislim, ipak je to Akirin chips, ne verujem da ce se neshto posebno iznervirati ili naljutiti, pogotvo na mene. Chuo sam korake prema sobi i kikotanje, tako da sam znao da su se Kouyou i Akira vracali. Akira je otvorio vrata i pogledao u mene, odjednom sam se nacerio kao da sam mislio da shto jedem chips neshto pogreshno. On mi je uzvratio kez, a ne osmeh. A onda je rekao:
-Znachi ipak si bio gladan-Klimnuo sam idalje kezeci se-I uzeo si moj chips-Ponovio sam postupak od malopre-Hvala ti-Pogledao sam ga zbunjeno i rekao sam:
-Zashto mi se zahvaljujesh zbog toga?
-Pa znash, ja ne volim chips nego mi je majka strpala to unutra
-Aaaa, ok...Kouyou, dodji da pojedemo ovo zajedno...tj. da mi pomognesh da ga pojedem-On je brzo dotrchao kod mene na krevet i uzeo chips. Akira se svo vreme kezio, a i ja sam kad sam ga pogledao. Kouyou je onda rekao:
-Zashto se samo cerite jedan drugom?
-Ne znam- Obojica smo u isto vreme rekli. Kouyou se prvi put nasmejao. I stvarno, morao sam da briznam, imao je lep osmeh. Ne znam shto se pre nije smejao. Odjednom je neko pokucao na vrata, a onda je Akira rekao:
-Udji ako te znam!-Onda je neko ushao. Bio je to neki odrasao chovek, i obratio se meni:
-Zashto Takanori nisi pojeo svoj ruchak-Pogledao sam u AKiru a onda u tog choveka:
-Nisam bio gladan-Chovek me je pogledao sumnjichavo, a onda:
-Zashto onda jedesh taj chips?-Pokushavao sam da smislim odgovor, a onda me je Akira prestigao i rekao:
-Iz dosade!-Chovek je onda pogledao u Akiru i izashao. Ponovo sam gurnuo ruku u chips, a onda sam rekao:
-Akira-kun?
-Hm?
-P...pojeo sam ti chips, izvini, stvarnoooo!-Napravio sam tuzniju facu shto sam mogao
-U redu je, ionako sam ti rekao da ne volim to da jedem. – Opet sam se nasmejao, a i on je. Kouyou je onda rekao:
-Idem ja do WC-a, odmah se vracam-Obojica smo klimnuli glavom. Kad smo ostali sami, nismo ni prozborili ni rech. Akira je pokushavao neshto da kaze, ali nije znao shta. Onda je odjendom rekao tj.upitao:
-Ti si se stvarno zaljubio u mene?-Tad mi je srce pochelo da lupa kao nenormalno. Nisam uspeo da kazem, tako da sam samo klimnuo zureci u njega. –Mmm...epa, moram i ja tebi neshto da priznam-Pogledao je u svoja stopala, a ja sam rekao:
-Kazi-Ochekivajuci da kaze ono shto sam ochekivao, ali onda
-Volim te...Izvini-Gledao sam ga kao tele u sharena vrata.
-Ne, uredu je-Ali, ljudi, nema ni ono, svidjash mi se ili zaljubljen sam u tebe. Zashto je bash pored Kouyoua bash morao da se u mene zaljubi. Onda je ponovo rekao:
-Meni se stvarno svidjash...-I *kiss* ...poljubio sam ga. U tom trenutku je ushao Kouyou i povikao:
-O, moj, boze-Brzo sam se odvojio od Akire.-Shta je to bilo a ja nisam znao?
-Nishta...-Rekao je Akira. Kouyou nas je obojicu oshinuo pogledom. Akira me je onda chvrsto zagrlio. Kouyou nas je gledao izbezumljeno. Onda je rekao:-I da, Takanori, zvali su te roditelji-Ponovo sam se odvojio od Akire i rekao
-Shta su hteli?-Slegnuo je ramenima. Onda sam izashao. Kad sam stigao do njih, oni su me pogledali. Pogledao sam ih zbunjeno, a onda sam upitao-Shta ste hteli? Dobro mi je ovde.-Majka je onda rekla ne gledajuci u mene-Moramo shto brze da idemo odavde!
-Ne mozemo!-Setio sam se Akire. Majka je samo klimnula glavom
-Mozemo!-Brzo sam otrchao u sobu i rekao
-Akira!!-Bacio sam mu se u zagrljaj. Naslonio sam glavu na njegovo rame, a on je pocheo da me mazi po glavi
-Shta je bilo?-Podigao sam glavu sa njegovog ramena i pogledao ga u ochi
-Moram da idem odavde...
-Nema veze, mozemo da se vidimo za vikend ili za raspust-Odmahnuo sam glavu
-Mozda ti mozesh, ali ja ne mogu bez tebe...Ti si jedina osoba u zivotu na koju mogu da se oslonim.-Onda me je on poljubio. Posle me je pustio i ja sam pocheo da se spremam. Akira je pocheo da razmishlja izlezavajuci se na krevetu-Znam!-Ustao je sa mesta i ponovo rekao-Mogu da podjem sa tobom!-Pogledao sam ga zbunjeno, a onda sam se nakezio
-Stvarno bi to uchinio za mene?-Akira je klimnuo glavom-A tvoji roditelji?-Onda je prishao ka meni, i uhvatio me je za obe ruke. Opet me je srce tuklo
-Takanori, zaboravi na njih...hocesh da budesh sam ili hocesh da budesh sa mnom-Ponovo je ushao Kouyou i prevrnuo ochima. Akira se odvojio od mene i prishao Kouyouu i rekao mu-Taka-Chan mora da ide...
-Aaa! Takaaa!!! –Kouyou se zatrchao i zagrlio me-Bash mi je zao!!-Akiri je opet sinula neka ideja
-A shta mislish, Taka-Chan, da svi zajedno idemo?
-Ja ne moguu...-Rekao je Kouyou
-Shimaaa!!!!-Obojica smo rekli u isto vreme gledajuci u njega.
-Pa dobro...
-Yaaay!!-Rekli smo ja i Akira
-Ali moram da javim roditeljima-Ponovo smo se utishli-Uh, pa dobro, neeecuu
-Yaaaay!-Ponovo se oglasilo i sad smo se svi zajdno pocheli da se spremamo. Kad smo zavrshili, izashli smo sva trojica i majka nas je pogledala i rekla:
-Shta? Svi idete?!
-Daaa..!-Rekli smo, a onda sam samo ja rekao-I to svi sa mnom
-Pa dobro,bar cesh da imash drushtvo tamo
-Yaaay!-Opet smo se oglasili. –A gde idemo?-Upitao sam

joooooooooooooj ogroman lajk
svidja mi se...nekako je...osecajno?

Awww, arigato ^__^

Rukijevi memoari 6. deo


-Molim te Takanori, kako ne znash?-Pitala je moja majka. Pogledao sam je zbunjeno
-Pa ne znam, nisi mi rekla-Rekao sam, pokushavajuci da saznam odgovor.Moja majka je pognula glavu i rekla
-Upravo sam saznala da ne treba nigde da idemo-Ja i Akria smo se pogledali.
-Dobro, ovo je sad previshe!-Rekao sam, i otishao u sobu zalupivshi vrata. Akira je posle mene ushao. Ja sam brzo seo na krevet prekrstivshi ruke. Akira je seo pored mene i pocheo da pricha tj. Da drzi monolog:
-Taka-Chan, nemoj da se ljutish... Pa majka nije to namerno uradila. Mislim, rekla ti je da je uPRAVO chula. Nije ona to uradila da bi se ti naljutio ili tako neshto-Pogledao sam ga i rekao sazaljujuce
-A ti nisi ljut?
-Nravno da nisam-Obgrlio me je pribivshi me uz sebe.-Samo minut....- Pocheo je da petlja neshto u njegovom koferu i izvadio je neshto.
-Shta je to?-Upitao sam. On mi je pokazao ochekivajuci da znam-Ti pushish???
-Da...-Rekao je kao da nije znao da ja ne znam.-Pobogu Taka, zar stvarno nisi znao?-Odmahnuo sam glavom zbunjujuce.-Pa hocesh?-ponudio mi je
-Ne! Hvala...
-Daj, nemoj da si kukavica-Odmahivao sam glavom-Pa dobro, nemorash
-Akira! To nije zdravo...! Mozesh da umresh od toga! –Pogledao me je sa osmehom
-Shta sve nije zdravo, pa ljudi jedu!-Izvukao sam mu cigaru iz usta-Taka!
-Ne i tachka!! Ne mozesh to ti da radish!!-Pocheo sam da je lomim. U tom trenutku je ushao Kouyou. Pogledao je Akiru
-Zar ti Akira?-Akira ja pognuo glavu i rekao
-I ti to mislish?-Pogledao ga je
-Naravno da ne!! Pa ja to isto radim-Sad sam ja pogledao u Kouyoua. Istrchao sam iz sobe. Chuo sam kako Akira ide zamnom, ali nisam se osvrtao. Ushao sam u muchki tolaet. Akira je zamnom takodje. Onda me je pitao:
-Shta mislish da uradish sad?-Gledao sam ga sa ljutnjom u ochima.Brzo sam ga zagrlio i rekao:
-Izvini! Nisam hteo to da uradim! Stvarno mi je zao!-Pocheo je da me mazi po glavi-Hajde da idemo negde zajedno! Molim te! Hajde da budemo sami, zajedno!-Onda je Akira rekao:
-Gde mislish da odesh? Svet je previshe mali-Odmahnuo sam glavom
-Nije ako sam sa tobom!-Onda je neko otvorio vrata i rekao:
-Shta se deshava ovde?-Odvoio sam se od Akire i rekao
-Tata?-Akira me je pogledao-Shta radish ovde?
-Boze! Zar ti sine?-Pocheo sam da se protivim
-Ne! Nije ono shto mislish!-On je samo zatvorio vrata.-Rekao sam Akira! Trebamao negde da odemo zajedno!-Prichao sam sa suzama u ochima. Sad je on mene zagrlio. Onda je opet neko ushao unutra i opet smo se odvojili jedno od drugog. Sad je ushao jedan profesor.I on je bio zbunjen. Nije znao shta je hteo da kaze...Onda je napokon rekao:
-Vreme je za spavanje-Mi smo pokunjeno izashli iz WC-a. Kad smo ushli u sobu Kouyou nas je pitao:
-Shta je bilo?-Akira je samo pokazao rukom kao da je sve u redu. Ipak, Kouyou je zno da nije sve u redu, ali nije hteo da se mesha. Kad smo se obukli za spavanje, Akira i ja nismo mogli da zaspimo. Prevrtao sam se preko kreveta, uopshte nisam mogao da zaspim. Onda sam ustao iz kreveta i legao kod Akire. On se trgao i rekao shapcuci:
-Shta radish ovde?
-Umm..nishta..ne mogu da zaspim, ali izvini-Ali kad sam se izvinio nisam ustao iz kreveta, jer nemam ni nameru to da uradim. Akira nije ni obracao veliku paznju na to. Onda sam se ja okrenuo na stranu, Akira je onda pitao:
-Mogu da te zagrlim?-Zbunio sam se. Nisam znao shta da radim. Ako ne bih dopustio onda bi se on naljutio na mene, ako bih dopustio...ne zalim ni da pomishljam na to. Ja nisam nishta rekao. On nije hteo da cheka na moj odgovor nego me je samo zagrlio. Mislio sam da sam pocrveneo tog trnutka. Ni ovog puta nisam znao shta treba zapravo da uradim. Da li da se okrenem i ja njega da zagrlim, ili ne treba nishta da uradim? Nisam imao pojma, pa se nisam ni pomerao. Nadao sam se da Kouyou nije bio budan, pa i bio sam upravu(Hvala Bogu). Akira je ponovo prokomentarisao:
-Nori-Chan, je l’ se dobro osecash?-Ponovo sam se zbunio. Progutao sam knedlu.
-Aha..-Nadao sam se da se dobro osecam, jer tog trenutka sam bio toliko zbunjen da nisam imao vremena o osecanjima. On se onda josh vishe pribio uz mene, a ja sam se josh vishe osecao nelagodnije. Chak sam osecao kako se njegov-khm- preko gaca zabija u moje dupe. Zapravo, on nije pokushavao da me siluje ili tako neshto, prosto, ja sam ga samo osecao. Nije on to namerno...nadam se. Odjednom smo se tako i uspavali.

Stiglo je jutro. Zraci su mi pravo bili na licu, jedva sam otvorio ochi od njih. Brzo sam ustao dok se Kouyou nije probudio da me krtikuje ili tako neshto. Obukao sam se i bukvalno izleteo iz sobe. Kad sam napravio samo tri koraka, neki tamo me je zaustavio i rekao:
-Gde si poshao?-Pogledao sam ga zbunjeno
-Pa...da doruchkujem
-Josh je rano, vrati se u sobu
-Ali...-On je pokazao prstom ka sobi. Prevrnuo sam ochima i ushao u sobu. Seo sam na krevet i chekao da se probude. Kouyou se prvi probudio i pitao me:
-Od kad si ti budan?
-Malopre sam se probudio
-A shto nisi otishao da jedesh?
-Jedan chovek mi je rekao da se vratim jer kao nije josh vreme-On je klimnuo i ustao polako. Kad se on obukao i Akira je vec bio budan, pa kad je i on zavrshio posao i otishli smo da jedemo(napokon). Kad smo i to zavrshili nismo znali shta da radimo. Onda smo sishli nas nekoliko u jednu dole halu da se igramo masne fote. Kouyou je dok smo se igrali rekao:
-Ova fota, ova fota je da neko sa Takanorijem udje u ormar i da se zadrzi 10 minuta-Pogledao sam ga zbunjeno, on se samo zlobno nasmejao. Kad je zavrteo flashu zapalo je Akiri. Pogledao sam sad Akiru i on u mene i ona je rekao:
-Ja ovo nema shanse da uradim-I ja sam se slozio. Onda je Kouyou pocheo da pricha
-‘Ajde, znamo da se volite...!
-Ne seri!-Ponovo se Akira suprostavio
-Onda ispadate iz igre-Akira je prevrnuo ochima i povukao me u sobu. A onda i u ormar. Bilo mi je nelagodno, osecao sam se chudno. Odjednom sam osetio kako se Akirine ruke priblizavaju meni, a ja nisam imao gde da pobegnem, ali on me je samo zagrlio. Onda je Kouyou otvorio vrata od ormara, izbuljio se:
-Sh....ta....to...raa...di...teee?-Kouyou je ipak bio zaljubljen takodje u Akiru. Akira je onda spustio ruke sa mene i otishao negde. Shima-kun me je onda samo oshinuo pogledom i pojurio za Akirom. Pa sam i ja posle izashao i imao sam i shta da da vidim. U hodniku, na stolu, su sedeli Akira i Kouyou, i Kouyou je obgrlio Akiru prichajucimu neshto. Prvo sam stajao ukocheno, nishta mi nije bilo jasno. Da li je Kouyou veca kuchka ili ja?

Rukijevi memoari 7. deo

Gledao sam u njih. Nisam mogao da pomerim nijedan organ u mom telu. Chak nisam mogao nishta da osetim pored mene. Izgledalo je kao da me nisu primecivalo, ali mislim da je to bilo bolja solucija. Gledao sam samo u njih dvojicu. Zapravo, i na neki nachin mi nije bilo krivo. Osecao sam moju krivicu. Odjednom sam skrenuo pogled i krenuo u sobu dok se nije oglasio, ni manje ni vishe nego Akira:
-Ta...-Okrenuo sam se
-Ne zovi me TAKA-CHAN...! nikad...vishe...-Pogledao me je zbunjeno. Ustao je sa stola i krenuo prema meni, osvrnuo sam se i nastavio da idem, a onda me je uhvatio za ruku i okrenuo me je prema sebi:
-Shta nije uredu?-Pogledao sam ga sa mrznjom
-Znash-Izvukao sam ruku iz njegove-I pusti me!-Napokon sam bio u sobi. Nisam mogao da verujem koliko je dvolichan. Pomislio sam da se svo ovo vreme pretvarao. Mada, kako se kaze-ljudi se uvek menjaju-. Verovao sam da se on nikad nece promeniti, ali chinjenice su ponekad i tachne. Neko je pokucao na vrata:
-Ko god da je, udji!-Ushao je Akira. Nisam mogao da pogledam u njega. Celo vreme gledao sam u svoja stopala. Prishao je i seo pored mene. Pomerio sam se malo. Onda se on oglasio:
-Pa...ja ni dalje ne znam u chemu je problem-Neko vreme nisam prichao, ali sam posle nekog vremena rekao
-Trebalo bi da znash-On je slegnuo ramenima, a onda je MENI pukao film-Uredu! Dosta je! U tebi ima neki problem! Stalno se pravish kako ti je STALO do mene, a ovamo jurish Kouyou-a koji nema veze sa nama! Postao si veoma dvolichna osoba koja je postala da mi ide na zivce! Mislio sam da cesh malo da stanesh i kazesh-chekaj, malo...shta je sa Takanorijem?-..ali ne..! naravno, Akira nikako da se seti kako je on! Jednog dana ce te stici karma, veruj mi!-Onda sam ustao da krenem prema vratima. Ponovo me je on zaustavio i okrenuo prema njemu. Zagrlio me je. Pokushao sam se oduprem iz njegovog stiska, ali to je prosto bilo nemoguce. Onda je on rekao:
-Aishiteiru! Da li si chuo za tu rech? Verovatno ne, ali zapamticesh je...veruj mi...-Onda me je poljubio. Nisam znao shta bi trebalo da uradim. Nasmejao se-Da li ti mene volish?-Na ovo pitanje nisam imao odgovor. Verovatno cu ga znati jednog dana. Ali ovog puta cu reci:
-Hai! Aishiteru zutto!-Ponovo je upitao:
-A sad, da li mogu da te zovem Taka-Chan-Ovaj odgovor sam znao
-Ne...Dok neshto ne uradish, vazi?-Klimnuo je glavom.-Da li si siguran da cesh moci ovo da uradish?
-Sve bih uradio za tebe...
-Uredu...Ovako, morash da oknchansh ono shta se imao sa Kouyouom. Ne morash sad. Kad mozesh. Dok to ne uradish ne zelim da imam nishta blize sa tobom osim prijateljstva.-Osetio sam njegovu zapanjenost.
-Jesi siguran?
-Rekao si da cesh uraditi sve za mene-Onda se sam se izvukao iz njegovog stiska-Idem da ga potrazim, a ti razmisli
-Stani!-Zastao sam
-Shta je bilo?
-Rekao si da ne moram odmah!
-Shto brze, to bolje...Moci cesh brze da me imash.-I otishao sam pronadjem Kouyou-a. Ali, nisam morao puno da ga trazim, jer kad sam otvorio vrata vec je krenuo da udje. Kad je ushao, Akira je bio uznemiren. Ja sam seo na krevet, ochekujuci da ce Akira da zavrshi stvar. Akira se onda okreno prema meni:
-Ja ne mogu ovo da uradim!- Kouyou nas je pogledao
-Shta je bilo?-Upitao je. Sad su bili obojica gotovi, vishe nisam mogao da izdrzim
-Ovako Kouyou...-Akira me pogledao kao-jesi siguran-ali ja sam ga ignorisao-...Akira hoce da ti kaze neshto. Ali on nema srca za to, pa cu ja umesto njega. On ne zeli vishe da ima nishta sa tobom, shto je imao do sad, osim prijateljstva. On zeli da bude sa mnom, je li tako Akira-kun?-Nije nishta prichao. Bio je uplashen shta ce mu Kouyou reci. Okrenuo sam ochima- Da, hoce-Epa sad je bio Kouyou-u pukao film:
-Akira, idiote! Kako se usudjujesh!? Znao sam! Akira, da li si ti normalan!? Znash da te ja volim! Ochigledno da ti to nije doprelo do ushiju kad sam to izgovorio! Ja ovde nemam nishta vishe da radim! Prebacicu se chak i u drugu shkolu ako treba! Ne...ne mogu da gledam Akiru vishe... da..trazicu da me prebace u drugu shkolu.. Bilo mi je drago da smo se upoznali Takanori-Prishao je zagrlio me je. Akiru je ignorisao. Kad je izashao, Akira se okrenuo prema meni
-Taka-Chan........? –Rekao je
-Hm?
-Da li je gotovo? Mislim, sa Kouyouom?
-zar nisi chuo?-Upitao sam zbunjeno
-Nisam mogao... Stvarno mi nedostaje. Nadam se da cu ga negde ili nekad sresti ponovo. Osecao sam povezanost sa njim. Veoma mi je blizak...
-Ali ja sam bio pr...-Presekao mi je rech na pola kad je rekao
-Ali tebe ipak volim vishe...i imam jedno pitanje
-Pa pitaj...
-Sad...mogu li da te imam? Samo za sebe?
-Nisi TI to uradio! Ali, da...mozesh-Nisam mogao da ga odbijem. Previshe sam bio zaljubljen u njega. Mislim da nikad nikog necu voleti kao njega. A onda sam ja njega upitao:-Da li idalje volish Kouyou-a? –A Akira na to pitanje nije imao odgovor. Mada, imao sam osecaj da ga je znao, samo se plashio da ga izgovori. A onda je rekao:
-Nisam siguran...Nisam siguran shta trenutno osecam prema njemu
-To znachi da...volish ga idalje?-Slegnuo je ramenima
-Neshto tako- Hteo sam da ga zakopam u zemlju tog trenutka. Stvarno ZNA da mi povredi osecanja i ego. Mislim, shta ON misli da je? Necu vishe da se nerviram oko toga, jednostavno nije nam bilo sudjeno
-Epa, drago mi je. Idi ga nadji sad i pomirite se...To bi bilo najbolje za tebe, a i za mene.-Odmahnuo je glavom
-Ali ti si rekao...
-Jesam rekao, ali ti to ochigledno ne prihvatash. –Ustao je sa kreveta i prishao mi.
-Nisam ja kriv!
-Da ti je stvarno stalo do mene, kako kazesh, ne bi osecao neshto posebno prema njemu. Osim, naravno prijateljstva-Sad je njegov ego povredjen, a ne moj. Samo da vidi kako mi je svo ovo vreme.

Stigla je noc. Odjednom sam chuo Akiru kako neshto radi van kreveta. Okrenuo sam se i video kako se pakuje. Brzo sam se trgnuo i upitao ga:
-Shta radish?
-Hocesh sa mnom?-Upitao je hladnokrvno
-Gde? Shta? Ko? –Nishta mi nije bilo jasno
-Idem odavde. Rekao si da hocesh da odemo negde sami, ja sam reshio, a da li si ti?-Klimnuo sam, nerazmishljajuci shta radim i izgovaram. Pa, pobogu, bilo je 3 sata uveche. Onda sam rekao
-JEsi siguran da nisu vrata zakljuchana?-On je klimnuo
-Proverio sam-Ustao sam iz kreveta. –Pa jesi li spreman?
-Jesam...-Bio sam srecan, ne znam zbog chega. I on je bio srecan. Polako sam se oblachio jer je bilo bash mrachno, a meni se spavalo. On je spremao i moj kofer. Stalno sam imao drugachije mishljenje o njemu, to me je ponekad zbunjivalo. Ponovo sam progovorio:
-Je l’ ima u 3 sata neki autobus?
-Snaci cemo se vec ako nema. Ali dok se mi spremimo bice vec 5, a mozda i 6 sati.
-Ok...to vec i ima smisla. Pa mozemo da krenemo u 7, ako hocesh?-On je ponovo klimnuo glavom,a onda je rekao.
-Zatvori ochi-Bio sam zbunjen, ali sam to uradio. Osecao sam kako se prbilizavao meni. Sagnuo se, poljubio me i soborio na krevet. Pokushao sam da se opirem, ali Akira me je drzao chvrsto. Onda sam se opustio, znao sam shta sleduje. Pocheo da mi skida odecu sa tela. I posle nekog vremena pocheli smo da radimo ono shto ‘’treba’’. Jedva smo se suzdrzavali da ne ispushtamo neke neochekivane zvuke. Odeca je bila svuda po podu. Nemojte da se chudite, bili smo u nezgodnim godinama. U ovim godinama se sve zivo isprobava. Mi smo isprobali ono najopasnije. Nismo ni razmishljali shta sve moze da se desi tog trenutka. Radili smo to nesvesno. Odjednom sam rekao
-Stoj!-On se nije zaustavljao-Stoj, Akira! Stani!-On je zastao i rekao
-Shta je bilo, Taka-kun?
-Stani, koliko je sati?-Spustio se sa mene i legao na krevet. A onda se obukao i pogledao na mobilni i rekao
-Vreme je-Odmah sam ustao sa kreveta i obukao se. Polako smo otvorili vrata sobe, tiho korachali dok nismo izashli napolje. Onda smo pocheli da trchimo koliko su nas noge nosile. Zaustavili smo se na jednoj autobuskoj stanici i jedva smo disali koliko smo se umorili. Navalili smo kofere na klupu i seli. Akira me je pogledao i rekao
-Nemoj nikom da kazesh shta se desilo u onoj sobi-Klimnuo sam-Obecavash?
-Obecavam-Rekao sam dok sam naslanjao glavu na njegovo rame. Chekali smo tako poduze vreme, a onda je naishao taxi, ali nismo znali da li da udjemo. Prvo, nismo znali shta da kazemo kad udjemo, drugo, setili smo se da nemamo novca chime da platimo i zbog toga smo bili sigurni da moramo peshke da odemo. Hodali smo i ja sam ga upitao:
-Kako si uopshte mislio da idemo autobusom kad nemamo ni yen-a?
-Pa nisam znao...Izvini. Ali sve u svemu mi moramo negde da prespavamo, a gde ne znam
-Naci cemo nekako...Zapravo uopshte ni nemoramo da prespavamo u nekom apartmanu
-Pa kako drugachije?
-Pitacemo nekog choveka da nas pusti da prespavamo kod njega.-Nakezio sam se
-zar mislish da su ljudi ovde toliko...-Akira je udario u nekog choveka, visokog rasta, bar je bio od mene vishi. Chinilo se da je stariji od nas, ali je imao previshe mlado lice. Akira ga je odmah pogledao i izvinio se , a chovek se nasmeshio i rekao
-Nema potrebe za izvinjenjem. Inache moje ime je Yuu...Kakvo je tvoje ime?-Upitao je Akiru
-Akira
-Bash lepo..a ovo ti je drug, ne?-On je klimnuo i rekao
-Upoznali smo se josh kao mali, bash smo bliski
-Lepo, pa kako se on zove?
-Takanori-Rekao je Akira. A taj Yuu je trebalo mene da pita, a ne Akiru kako se zovem. Pa pobogu ljudi nisam ja mutav! Bilo mi je dosta da cutim pa sam se ubacio u njihov razgovor
-Inache, hteli smo da pitamo da li bi nas pustio da prenocimo kod tebe? Mislim, ako ne bi smo smetali-Izgledalo je kao da su se oni dvojica toliko zaneli u razgovor da me nisu ni primecivali. Nadurio sam se i krenuo da odem. Mislio sam da ce Akira da se seti mene, ali izgleda da nije nishta uradio povodom mog nestanka, kad moram tako da se izrazim. Osecao sam se diskriminisano. Akira stvarno ume da mi hoda po zivcima. Taman sam hteo da predjem ulicu kad sam zachuo Akiru kako viche:
-Taka-kun!! Stani!-Nisam hteo da stanem samo sam preshao ulicu. Akira se zatrchao i odjednom se stvorio pored mene-Uf, Taka, stvarno izvini, zaprichali smo se...Stvarno izvini!-Pogledao sam ga mrko i pitao ga:
-A nisi pitao ono najvaznije?-Pogledao je zbunjeno
-Koje?
-S’ kim ja zivim! Pa seti se!
-Um....Setio sam se! ali, nisam ga pitao-Rekao je kao da se osecao krivim zbog toga.
-Pa znao sam!-I tako je trajala tishina. Bila je uznemiravajuca. Pogledao sam gore, i prvi put u Tokyu su bile puno zvezde na nebu. Stvarno je bilo lepo. Onda sam se setio kako su ljudi, kad sam bio mali, prichali da svako ima svoju zvezdu. Ne znam zashto, ali tad nisam verovao u to, bilo mi je chudno. Ali, ove noci se jasno videla Severnjacha i prihvatio sam, da svakog, pa i za mene postoji jedna zvezda. Reshio sam da ovaj prizor pokazem Akiri:
-Akira-kun! Pogledaj gore, molim te-Podigao je glavu na gore
-Stvarno je lepo!-Onda je uperio prst kad zvezdi Severnjachi-Zar ovo nije Sverenjacha?-Klimnuo sam glavom.

Rukijevi memoari 8. deo

Dok smo hodali shvatio sam da idemo u neodredjenom pravcu. Nisam hteo da pitam nishta Akiru jer znam da on josh manje zna gde idemo. Medjutim, on je odjednom pitao umesto mene:
-Dokle mislish ovako da hodamo?-Nasmajeo se
-To sam ja tebe hteo da pitam.-I ja sam se takodje nasmejao. Na dalje nismo nishta razgovarali. Pomislio sam da hodamo dokle mozemo. Ali, ta solucija bi trjala veoma dugo. Odjednom Akira je zastao. Okrenuo sam se prema njemu i upitao ga:
-Shta je bilo?
-Ne mogu vishe...Umorio sam se.
-Pa ne znam gde cemo da prespavamo. Stani.... u kom pravcu je otishao Yuu?
-Kuda je i poshao...Shta si mislio? Da ga nadjesh u 9 sati nocu?
-Svejedno, mozemo da pitamo da prespavamo u jednom motelu besplatno, a sutra ujutru da ga platimo.-On je klimnuo glavom. Kladim se da nije mogao da razmishlja puno o tome jer je previshe bio umoran. Nekoliko bloka od mesta gde smo stajali bio je jedan motel. Kad smo ushli tamo ja sam pitao to shto sam trebao inache da pitam, je l’ te. Imali smo srecu pa su nas pustili da prenocimo besplatno.
Doshlo je jutro, i chim sam otvorio ochi zazvonio mi je telefon. Javio sam se bila je to:
-Mama......?-Akira je brzo ustao iz kreveta. Pogledao je mene i moj telefon zbunjujuce. Samo ne znam shta je telefon kriv.
-“Da se odmah vratish u shkolu! Je l’ ti jasno? Odmah! Gde god da si....,,-Prepao sam se. Kako je ona to mogla da zna. Ah pa naravno, sigurno joj je neko najavio. Ali ja prosto NISAM mogao da se vratim tamo.
-Izvini, ali ne mogu...Ozbiljno ti kazem
-“Rekla sam odmah! Ne zanima me! Ne mozesh tek tako da pobegnesh iz shkole!,,
-Ali mama..
-“ Nema ali!!,,-I spustila mi je slushalicu. Prosto nisam mogao da verujem svojim ushima. Akira me je svo vreme gledao ochekivajuci da mu kazem shta mi je rekla. I poshto je video da nishta ne pricham on je pitao:
-Shta ti je rekla?
-Rekla je da odmah sad moram da se vratim u shkolu.Mislim da ce profesori kad se vratim svi da me ubiju. Ali, briga me je! Necu da idem tamo!
-Ako ti je...
-Cuti! Samo cuti!Ne zelim tamo da idem!-Ustao sam iz kreveta i pocheo sam da se pakujem. Odjednom sam zastao i pitao Akiru
-Chime cemo da platimo?-On nije odgovarao. Zashto je toliko lako iznervirati ga? Stvarno me nervira. Stalno trazi sazaljenje. Sam cu da se snadjem, briga me je. Kad sam se spakovao i obukao samo sam izashao iz sobe zalupivshi vratima. Razgovarao sam sa zenom koja je radila u tom motelu i ona je rekla da nema potrebe da se plati i to mi je puno olakshalo. U tom trenutku je Akira silazio niz stepenice. Ja sam samo izashao odatle i krenuo niz ulicu. Okrenuo sam se i primetio da ni on ne obraca paznju na mene. Sralno se ljutio i to me je mnogo nerviralo. Odjednom mi se na drugoj strani ulice uchinilo da sam video Yuu-a. Kad sam malo bolje pogledao shvatio sam da je to zaista bio on. Brzo sam dotrchao do njega:
-Hey, Yuu!
-Ooo, Takanori! Tako beshe?-Klimnuo sam i nasmejao sam se, a onda je on pitao-Hteo sam da te pitam neshto. Da li znash da svirash gitaru ili bilo koji drugi instrument? Zato shto mi izgledash veoma talentovano
-Pa zapravo znam da sviram gitaru, klavir i bubnjeve-Pogledao me je zaprepashceno
-Woow! Ti si stvarno talentovan...nego, gde ti je onaj Akira?
-Ma on se neshto nadrndio, eno ga iza mene. I hteo sam da te pitam da li mozemo nas dvojica da prespavamo kod tebe dok ne nadjemo neshto drugo za nas? Jer...-I onda sam mu isprichao celu prichu. Slushao je pazljivo i samo rekao
-Pa naravno da mozete, zashto da ne? Mogu i da vam unajmim neki stan za vas, shta mislish?
-Zaista bi to uradio?-On je klimnuo-Waa, hvala ti! Mnogo ti zahvaljujem!-Iznenada neko me je uhvatio za ruku. U svakom sluchaju, taj neko je bio Akira. Okrenuo sam se a on me je povukao negde sa strane kako nas ne bi bilo ko chuo. Valjda. Onda sam ga upitao:
-Shta to pobogu pokushavash da uradish?-A onda me je on poljubio.
-Da te poljubim...to pokushavam. –Odgurnuo sam ga i otrchao do Yuu-a, ali Yuu-a na tom mestu nije bilo. Okrenuo sam se prema Akiri i rekao mu:
-Bravo! Ja se za tebe borim da ne ostanesh kao kloshar na ulici, a ti me vuchesh i ljubish me, a Yuu, jedina prilika, nam nestaje!! Stvarno si genije...-On me je ljuto pogledao. Nije znao shta je trebalo da kaze ili uradi. Ali, verovatno, je znao da ne treba da me zagrli ili slichno. A onda mi je rekao:
-Da te Yuu...
-Cuti!-Okrenuo je ochima i nastavio
-stvarno...
-Ma cut’!
-ZASHTO DA CUTIM!? Mislim stvarno! Stvarno si nerazumljiv!-Ignorisao sam ga.-Ponashamo se kao neki par u braku!-Okrenuo sam se prema njemu i ‘’PLJAS’’, zashljepio mu takvu shamarchinu da se pushio 3 dana. Zapravo, nisam mogao da verujem shta sam uradio. On je trebao mene da zashljepi, a ne ja njega. Tog trenutka sam priznao sebi da sam jedno razmazeno derishte, koje hoce da se ceo svet vrti oko njega.
Akira me je gledao nekoliko minuta, ali nije hteo da ode od mene nego mi je samo rekao:-Stvarno si me izneverio Taka...nori...-U tom minutu, strave i uzasa, nisam mogao nishta da uradim. Da pomerim usta da mu kazem ‘’izvini’’, da pomerim ruke da ga zagrilim, ili chak noge, da pobegnem od njega. Kao shto kaze moja jedna pesma
‘’ Even if you don't see me tomorrow, I must love you as I do now.
I will walk together, the future not promised
It keeps walking together, to the future in which you are…’’

Rukijevi memoari 9. deo

Odjednom sam se probudio. Pogledao sam naokolo, ali, ni dalje nisam znao gde se nalazim. Jedino shto sam shvatio bilo je to da Akire u prostoriji nije bilo. Ali, za divno chudo, nisam se prepao kad sam se probudio u NE mojoj sobi.
Polako sam ustao iz kreveta i...nisam imao nishta na sebi. Brzo sam se uvukao u krevet i pokushavao sam da se setim juchernjeg dana. Nisam nishta uspeo da se setim osim shamara. Kad smo vec kod Akire..gde je on, za ime boga? i...gde mi je odeca? Nije se valjda desilo neshto..nastrano? Nemojte da mislite zbog pitanja da sam uplashen, samo sam zbunjen. Verovatno. Odjednom sam ugledao moje stvari, ali Akiru ne. Obukao sam se i izashao. Prostorija je bila poznata. Ili je bila neka vrsta deja vu-a ili sam stvarno bio vec na tom mestu. Jako je bilo chudno. Imao sam osecaj kao da nikad necu izaci odavde.
A onda sam povikao:
-Akira?!! Jesi negde u blizini?!!!-Nishta se nije oglashavalo. Onda sam video da se ‘’neko’’ vraca od negde.-Akira? Shta se ovde deshava?-Okrenuo se prema meni i izgledao je malo zbunjeno. Doshao je do mene i upitao me:
-I ti si ovde? Ja nemam pojma gde se nalazimo. Ovo je veoma chudno...
-Da..nego gde si ti bio?
-Pa ovde..ispred..nigde posebno.-Zachuli su se koraci sa nashe desne strane. Ugledali smo...neku osobu...Imala je chudnu frizuru. To se jedino secam. Od trenutka kad sam shvatio da nemam odecu pa do ovde..bilo mi je sve jasno. Povukao sam se jedan korak od zapanjujuce osobe. Osoba je progovorila:
-Zdravo! Kako vam je bilo sinoc? Ja sam Yunna.-Akira je izbechio ochi. Izgleda da je i njemu bilo jasno. Onda je rekao:
-TI si...? Ne...ja ne mogu da verujem..Yunna-san?-Pogledao sam ih obojicu.
-Vi se znate?-Akira je klimnuo. Onda je Yunna rekao
-Da..mi se znamo josh od detinjstva dok ja nisam pobegao od kuce sa svojih ne punih 11 godina..-Ovaj chovek definitivno nije chist. Izbeglica...Sve jedno, necu da imam predrasude o njemu. Ne bi trebalo zapravo. Mozda je kao lichnost dobar...Mada chisto sumnjam. Dobra osoba ne bi uradila onako neshto kao Yunna. Ponovo ce Yunna-I niste odgovorili na moje pitanje...Kako vam je bilo sinoc?
-Ja se ne secam nichega-Rekao sam.
-A ti Akira?-On je odmahnuo glavom. Yunna se nasmejao pakosno, bar se meni tako chinilo-Naravno...
-Kako to?-Upitao sam
-Pa..to je tajna.-Sad sam josh vishe stvorio predrasude o njemu. Ali ne mislim da sam pogreshio u njima. Akira je jedva bilo shta progovorio. Mislim da znam zbog chega i bio sam upravu
-Ne mogu da verujem! Yunna...ti...-Reche Akira i otrcha u sobu. Rekao sam vam..bio sam upravu. Bio sam ljut na Yunnu. Ko je ON da moze tako da mi povredjuje prijatelja??? Pa sam se zbog toga pobunio. Shta sam mogao:
-Heeej ti..Yunna..Ne mozesh ti tek tako da radish sa njim! Jeste, BIO si sa njim prijatelj do svoje ne pune 11 godine, ali sad sam JA preuzeo vodjstvo!! I nisi mogao to da mu uradish! ‘Ajde meni, ja nemam nikakve veze sa tobom, ali njemu! Toliko o prijateljstvu! Ne mogu da verujem..c, c, c..
-Oo...vidi, vidi! Neko se pobunio!-Ponovo je napravio pakosan osmeh i polako mi se priblizavao-Ohh...pa to je ‘’prijatelj’’ mog nekadashnjeg druga?? Ha? Slushaj ti..mali stvore! Nemoj da se meshash u nashe odnose! Necesh nishta postici, osim batina! Roditelji te nisu dobro vaspitali...Kako jadno...-Krenuo sam u sobu gde je Akira, ali Yunna me je povukao za ruku...kao da ne udjem tamo- A-a...Ko je tebi rekao da smesh tamo da udjesh?-Dobio sam ponovne obrachune oko Akire...Kouyou je bar bio malo sladak. Yunna je onda krenuo da udje a onda sam ga ja pitao:
-Gde si mi ostavio kofer?-Rekao sam ljuto.
-Malecki, sachekaj...kad popricham sa ovim tamo pa cu da ti ga dam.-Okrenuo sam ochima i chekao sam ispred vrata. Polako sam prislonio uvo uz vrata i prislushkivao. Nije se odmah zachuo razgovor, ali posle nekih 5 minuta, mogao se chuti. Prvo se bio zachuo Yunna kako kaze Akiri neshto kao:’’Zashto si ljut?’’-Neshto na tu foru je bilo. Posle njega nisam bash dobro chuo Akiru shta je rekao, ali sam razumeo kao:’’Nije vazno..’’-Neshto tako. Onda se tamo ponovo stvorio tajac. Nadam se da Yunna ne pokushava nishta sa Akirom. Jer ako da, za*ebao je stvar. I chak ako radi neshto Akiri, nisam mogao nishta da uradim jer ne mogu da udjem u sobu. Jedino mogu da dobijem batine, kao shto je Yunna rekao. Ali, prosto sam imao neke vrste senzora da se neshto loshe(za mene) deshava. Setio sam se. Trebalo je da pogledam kroz kljuchaonicu pa sam to i uradio. Poshto sam bio velike srece, kroz kljuvhaonicu se moglo videti jasno. Ugledao sam kako je Yunna obrglio Akiru jednom rukom a Akira mu je naslonio glavu na rame. Izgleda da nije samo Yunna uhvacen na delu. Nisam mogao vishe da chekam da izadjem iz ove kuce, pa sam pokucao(da budem pristojan) i Yunna povika:
-Shta je malecki?-Polako sam ushao i Akira se brzo odvojio od Yunne. Yunna ga pogleda zbunjeno
-Hteo sam kofer...-Yunna je ustao, povukao me za ruku i odveo do sobe sa koferima
-Evo...-I uzurbano izashao iz sobe. Uzeo sam kofer i ‘’izleteo’’ iz kuce. Jedva sam chekao. Napkon se osecao chist vazduh. Ali, ovo hodanje po celom Tokyu me je jako izludjivalo. Mogao sam da dobijem besplatan smeshtaj kod Yuu-a, ali zahvaljujuci Akiri nisam! Jedino mi je preostajalo da se vratim kod roditelja. Tamo bih dobio takve batine da bi se pushio posle. I zato nisam mogao da se vratim tamo, ni po koju cenu! Mada ono shto je trebalo iz tog momenta da uradim, jeste da vratim Akiru. Jer je Akira sad moj ne Yunnin! Sad je Akira moje vlasnishtvo, ne njegovo!
Odmah sam se okrenuo i vratio se natrag Yunninoj kuci. Bez kucanja sam ‘’upao’’ u sobu gde sam video uzasan prizor. Akira me je pogledao uplasheno. Kao da je pokushavao da mi kaze neshto kao:’’nemoj nishta da radish.’’...neshto tako. Ali, ja nisam ni mogao. Verovatno znate o chemu se radi. Nadam se.
Yunna je progovrio:
-Zar nisi otishao?-Ignorisao sam ga. A onda sam i njemu zashljepio shamar kao i Akiri onog puta. Ne znam shta mi je bilo ovih dana. Uhvatio sam Akiru za ruku i odveo ga u ‘’sobu sa koferima’’. Zalupio sam vratima i stao pred njega upitno. Chekao sam nekoliko minuta, a kad sam video da ne pricha nishta, preshao sam ja na stvar:
-Pa dobro, morao si to da uradish, a?
-On me je napao...-Rekao je Akira nesigurno.
-Ne interesuje me ko je prvi pocheo! Mogao si da se odbranish, je l’? Nije da nisi!-Nije nishta odgovarao. Izgleda da nije ni imao shta da kaze. Poshto sam to primetio rekao sam:-Idem da uzmem tvoje stvari iz sobe...nervirash me ovako go-Izashao sam iz sobe i ushao u sobu gde je bio Yunna. I on je ignorisao mene i ja sam njega, samo sam se nadao da necu da dobijem iznenadne batine od njega. Kad sam uzeo stvari otishao sam naravno do Akire. I kad je i to bilo gotovo izashli smo ponovo tj. ja napolje. Prichao sam neshto njemu i primetio sam da me ne slusha. Iznervirao sam se i progovorio:
-Ama shto se ljutish? Shta sam ti ja kriv?!
-Ma nije vazno...nego hteo sam da ti kazem neshto. Meni je vishe dosadilo ovo. Mislim, ovo shetanje oko Tokya non-stop...
-Pa dobro, imash neki predlog?-Odmahnuo je glavom. U tom trenutku je pored nas proshla veoma poznata osoba. Ta veoma poznata osoba je bila zapravo Kouyou-san.... Bio sam zaprepashcen. Povikao sam:
-Akira, Akira! Eno ga Kouyou!-Kouyou se okrenuo, chak i ako nisam njemu rekao. Kad nam je Kouyou prishao Akira ga je pogledao chudno. Mislim da nije mogao da veruje, kao ni ja. Poshto niko od nas nije nishta progovarao, Kouyou se usudio:
-Shta radite ovde?-Upitao je. Malo nas je ‘’onjushio’’ i ponovo rekao-I zashto...smrdite?-Akira me je pogledao, a ja sam njega zbunjeno. Onda sam Kouyou-u isprichao celu prichu otkad je otishao. On nije mogao da poveruje. Njemu je to verovatno bilo kao da mu pricham neku bajku ili shta god. Jer stvarno je teshko poverovati. Kouyou je posle preporuchio da mozemo da zivimo sa njim u istom stanu jer je, kako je vec rekao, bio veliki i imao dosta mesta ( Inache, roditelji su mu kupili stan...pre nije imao). Mi smo naravno pristali na to. Kad smo bili ushli u njegovu zgradu, Akira nas je obojicu zagrlio i rekao:
-Shta mislite na ovo...mozemo da pochnemo ispochetka...tj. da se druzimo kao pre, u osnovnoj. Nije trebalo da se zbog onih gluposti svadjamo...Daaajtee, nije fer! Hocu idalje da se druzimo!-Onda sam ja rekao:
-Pa zar se ne druzimo sad?-Akira je zacutao. Nije vishe hteo nishta da kaze.
Izgleda da je Kouyou zaboravio na ono, ili nije hteo ni da razmishlja, shto se desilo na koledzu. Sa njim, Akirom i sa mnom . Mada bolje je bilo ovako. Ne zelim ni ja vishe da raspravljam krive drine oko toga. Verovatno ni on nece. A ni Akira.
Stigli smo do njegovog stana i Kouyou je otkljuchao. I on je bio upravu. Stan je bio poprilichno veliki. Moglo je bukvalno stati 10 osoba, a mi smo samo 3, pa ce i da stanemo. Pokazao nam je chak i sobe gde ce ko da spava. Pobogu, chak je i to imao! Kao da je predvideo! Ovog puta smo imali srece! I to bash velike.
Kad je stigla noc, Akira je otishao da kupi pizzu za nas trojicu. Dok je on bio van Kouyou i ja smo prichali. Odjednom me je on upitao:
-A ti si idalje zaljubljen u Akiru ili ne?
-Pa da zapravo...I jesam-Izbechio je ochi, jer naravno nije mogao da veruje.
-Zar toliko dugo? Josh nije prestao da ti se svidja?-Odmahnuo sam glavom a on je idalje bechio ochi. Verovatno i on kad bi mi prichao tako neshto bih i ja tako reagovao. Mislim logichno. A onda sam ja njega pitao:
-A tebi? Je l’ se idalje svidja?
-Mm..ne. Sad mi se neko drugi svidja, ali to bih radije zadrzao za sebe.-Nasmejao se. Odmah posle toga se Akira vratio i povikao:
-Stigle su pizze!!
-Jeeeej!-Povikali smo Kouyou i ja. Akira je tamo otvarao pizze, a Kouyou je otishao po priloge..kao npr: majonez i kechap. Mislim, znate i sami shta su prilozi. Ali to cu napisati za one koji josh ne znaju ( To se odnosi na maldju generaciju). Onda je iz kuhinje povikao Kouyou:
-Hocete pavlaku?!-Akira i ja smo se pogledali zbunjeno
-Je l’ si ti pismen?! Otkad pavlaka ide uz pizzu????!-Upitao sam zapanjujuce. A ne, ozbiljno, otkad ide. Pavlaka i pizza? Kakva je to chudna kombinacija...
-Pa ne znam! Ja sam video jedan stavlja pavlaku na pizzu!-Okrenuo sam ochima.
-Ali to ne znachi da mi hocemo da jedemo sa tim!-Dovikao sam iz dnevne sobe (poshto jedemo u dnevnoj, poshto ne jedemo u trpezariji kao svi normalni ljudi).
-Ma shta ja znam!-Izashao je iz kuhinje sa majonezom u jednoj ruci i kechapom u drugoj.-Doneo sam ova dva...To je klasika, ali dobro je. Jedino je to normalno od svega.-Svi smo se bili slozili sa tom chinjenicom. Jer, brate, bio je upravu. Svi mi volimo da jedemo pizzu sa majonezom, kechapom ili pomeshano. To ochigledno nikad ne stari. Ali idalje mislim da je Kouyou izmishljao ono za pavlaku. To je neka osoba koja stvarno ne zna shta je dobro.
Uredu je, da manemo mi ova tumachenja i da se vratimo na prichu. Poshto smo mi tad bili seli da jedemo, tj. ne odmah. Tek je bio Kouyou doshao sa kechapom i majonezom. Eh da..sad sam se setio.
Akira me je onda pitao:
-Shta da stavim?-Pogledao sam ga.
-Stavi shta hocesh. Shta me pitash..nisam ti ja draga saveta.-Boze...strashno! Nije mogao sam da izabere pa je mene pitao. Sva trojica smo stavili pomeshano, tako da nije bilo diskriminacije. Da su Kouyou i Akira stavili sa kechapom, a ja sa majonezom onda bi bilo diskriminacije. I takodje ako bi ja stavio sa kechapom a oni sa majonezom i tad bi bilo diskriminacije. Pa je onako bilo najbolje.
Kad smo zavrshili sa vecherom, Kouyou se lupio po glavi.
-Shta je bilo? Ne povredjuj se tako!-Upitao sam. Koliko postoje ovde mazohista...c, c, c...
-Ma treba da pijemo neshto posle ovoga...a nema nishta tamo u frizideru-Izvalio sam se na krevet i rekao:
-Ja ne idem! A nece ni Akira, on je bio malopre! Sad ti idi...-Pogledao me je tuzno(ne toliko tuzno, koliko je hteo da ja idem da kupim...lenchuga).
-Dobro..-Ustao je, obukao se i izashao da kupi. Akira me je pogledao i legao pored mene. Ponovo je bila velika tishina, kao i uvek kad smo mi zajedno. Ali jedan je morao neshto da progovori, a ovog puta je to bio Akira:
-Pa..sami smo...-Pogledao sam ga zbunjeno.
-Shta ti mislish da radish sad? Mozesh isto onoliko koliko si mogao da uradish dok je Kouyou bio prisutan.- Nasmejao se. Onda je odjednom bio prekao mene. Pokushao sam da ga odgurnem, ali uzalud. Sagao se i poljubio me je. Tako smo se tu jedno vreme...khm...pa ljubili smo se, grlili i te stvari, kapirate sad, a? E ako kapirate uredu je.

Rukijevi memoari 10. deo

Taman je Akira bio na korak da me skine Kouyou je upao u stan. Pocheo je da viche:
-Eheeej, stigao je sake!-Akira se momentalno pomerio. Na srecu Kouyou nas nije video. Nije da ne bude ljubomoran, nego ne bi bilo pristojno i tako to. Ne bi bilo lepo, znate. Kouyou je doneo chashe i sipao nam. Bilo je zabavno, a onda smo se napili kao letve. Smejali smo se kao ludi...nichemu. Mislim, znate kako je to kad nisi trezan...imali ste verovatno isti sluchaj kao mi. Onda je Kouyou rekao:
-Hocete da pozovem jednog mog prijatelja?-Rekao je to kroz smeh; tj. jedva je rekao uopshte. Akira i ja smo klimali glavama drzeci se za stomak. Kouyou se obuzdavao i onda je uzeo telefon. Okrenuo je broj i..:
-Eheeej! Yuna-san!-Istog trenutka smo se Akira i ja pogledali. Bili smo zbunjeni. Kouyou je onda pokazao da pridjemo i da slushamo i mi. Mi smo to i uchinili:
-Kouyou?
-Daaa!! Dodji kod mene!
-Sad? Jesi siguran?
-100%!
-Jesi ti normalan? Znash koliko je sati?
-Nije mnogo proshlo! Ne kenjaj! ‘Ajde dodji, molim te! Tu sam sa prijateljima!
-Uredu...Dolazim-I zaklopio slushalicu. Onda sam ja hteo da kazem neshto, ali Akira me je pretekao:
-Shima-kun, on...mislim Yunna, mi nismo u dobrim odnosima sa tom osobom.-Kouyou se sad uozbiljio i pogledao nas dvojicu. Nije znao shta da kaze. Ja sam samo potvrdno klimnuo. Onda je rekao:
-Pa shta je bilo sa njim?-Isprichao sam mu sve od rechi do rechi, mada nije bilo mnogo. Svo vreme me je gledao otvorenim ustima, a onda rekao:-Jel ti mene zezash?-Odmahnuo sam glavom-Pa shta cemo sad?
-Ne znam. Nadam se da nece nishta da uradi shto ne bi trebalo.
-Da, nadam se i ja...-Istog trenutka kad je to rekao oglasilo se zvono na vratima.-Ovo je sigurno on.-Otishao je da otvori i kad je to uchinio i bio je upravo. Yunna je odmah progovorio:
-Ohh Kouyou-san, ko su ti tvoj drugovi, ha?-Kouyou se okrenuo i pogledao u nas. Yunna je malo pomerio glavu da vidi u kog gleda. Ponovo je napravio onaj njegov zao osmeh. Bacio je jaknu Kouyou-u u ruke i priblizio se Akiri i meni:
-Ohoho, koga ja to vidim ovde, a?-Kouyou je doshao i upitao
-Vi se znate?
-Josh kako...
-Vidim da nemash bash dobar odnos sa njima-Rekao je Kouyou gledajuci Akiru i mene zabrinuto. Ne zbog nas, nego zbog Yunne.
-Ne brini, necu da napravim nikakav skandal ili bilo shta slichno tome.-Kouyou ga je nakon toga posluzio sakeom a ovaj nije naravno odbio. Mislim, ko bi uopshte? Naravno, i on se napio tj. nije vishe bio trezan. Trebalo je vishe da pije, bolji je chovek kad popije malo...ili mnogo. Bilo je sve zabavno dok se nismo svi uspavali na krevetima u dnevnoj sobi.
Stiglo je jutro. Polako sam otvorio ochi. Yunna me je u toku sna zagrlio...Bio sam jako zbunjen. Mora da mu je to bila navika. Ili ne...U svakom sluchaju, sam ga polako sklonio sa sebe. Hteo sam malo da imam milostipre ma njemu, jer mi se stvarno nije raspravljalo tog jutra. Otishao sam u kupatilo da se sredim sve. Poshto sam primetio da nosim jedno isto vec mesec dana, reshio sam da se presvuchem, i da se ceo obnovim. Ali, nisam imao srca da sechem kosu..to, nisam, ni po koju cenu. Kad sam sve zavrshio, zachulo se zvono na vratima. Otishao sam da otvorim, jer sad zvanichno zivim ovde. Kad sam ih otvorio, video sam jednu lepu devojku. Devojka je izgledala ushiceno i rekla je:
-Da li je tu Kouyou-san?-Odmah mi je proshlo kroz glavu da je to njegova devojka. Nasmejao sam se i rekao
-Da, samo shto sad spava na krevetu u dnevnoj sobi. Ako hocesh da sachekash da ga probudim sad. –Devojka je klimnula glavom. Otishao sam da ga probudim:
-Oho~! Kouyou!!! Cheka te neko!-On se pothitno trgao sa kreveta. Pocheo je da me ispituje ko ili shta ga cheka, a ja sam samo rekao da ne znam. Onda je izashao iz dnevne sobe i video je. Zatvorio sam vrata i stao da prislushkujem. Onda je Kouyou rekao:
-Hanami-chan?-Zvuchao je zbunjeno. Jednostavno sam morao da reshim misteriju. Da li mu je to devojka, sestra ili drugarica. Neshto je sigurno od ta tri. Nakon toga shto je rekao Kouyou, Hanami je rekla:
-Da..Htela sam samo da ti se izvinim za ono u chetvrtak.-Chuo sam kako joj se on priblizava. A onda je progovorio:
-Uredu je...Ne bi trebalo da se nervirash zbog toga. To su samo bezazlene stvari, lako se to reshi.-Nisam mogao vishe da chekam, pa sam pogledao kroz kljuchaonicu. Istog trenutka Hanami ga je zagrlila, bio sam zaprepascen:
-Ali ja ne zelim da ostanem bez tebe! Znam da ti nije uredu zbog onoga! Molim te!-A onda me je Yunna povukao. Nasmeshio se. Pokushao sam da nastavim svoje shpijuniranje, ali Yunna mi je rekao:
-Nije lepo prislushkivati i shpijunirati, znash. –Onda sam mu ja odbrusio
-A nashao se ko ce da mi kaze, znaash tiiii!-Yunna je nastavio da se raspravlja. Njemu ochigledno nije bilo dosta
-Ja nikad nisam tako neshto radio. Ja sam iz bogate porodice, i oni me tako neshto nikad nisu uchili.
-Kako onda znash kako to izgleda, ako nikad nisi to video ili niko ti nije pomenuo to?-Pogledao me je zbunjeno
-Kako to mislish?
-Znash ti..-I u tom momentu Kouyou je otvorio vrata, drzeci za ruku Hanami. Obojica smo pogledali u njega i nju. Kouyou je onda rekao
-Probudite i Akiru, zelim neshto da vama svima kazem.-Onda sam ja rekao Yunni
-Idi ga probudi-Napravio je taj fejk osmeh. Kad je to uradio, Kouyou je svima nama rekao da sednemo. Vec me je podilazila jeza. Ko zna shta je hteo da nam kaze. Onda je rekao:
-Ona, Hanami, je moja devojka-‘’Ipak sam bio prvi put upravu’’ Pomislio sam u sebi.
-Iiiii??? To je sve?? Nishta vishe??-Rekao je Akira-Zbog toga ste me budili??
-Ne...-Rekao je smireno Kouyou-ONA NOSI MOJE DETE!!!!!-Svi smo izbechili ochi prema njemu i njoj. Onda je Shima-kun ustao i pocheo da skache. Svi smo ga gledali u chudu. Hanami je onda povikala:
-Rekao si bez panike!-Shima se momentalno smirio. Yunna je potom rekao:
-Daj mu ime po meni! Ako bude mushko, naravno..
-Shta fali ako bude zensko-Rekao je Akira, podsmevaci mu se. Svi smo pocheli da mu se smejemo.
-Nije smeshno..Zalosno je...Haaaah~!
-Zashto onda ne plachesh??-Upitao sam ga i ponovo smo svi pocheli da se smejemo. Yunna je ustao i progovorio ponovo:
-Dobro..idem ja-Kouyou ga je ispratio. Nikom nije bilo krivo zbog toga. Osecali smo se slobodno. Mogli smo najzad da dishemo. Kouyou je ponovo pocheo da pricha, i da bude u centru deshavanja.Mada, Hanami bi trebalo, jer je ona trudna a ne on. Ali, nema veze:
-Poshto vidite, njen stomak je dosta porastao, pa bi mogla u svakom trenutku da se porodi ovde. Zato, budite spremni u svakom minutu.-Akira je onda rekao
-Znash, moram neshto da ti priznam. Tvoja devojka je jako lepa, i mislim da mi se svidja.-Kouyou je zinuo, a ja sam ga pogledao. Bio sam taaaakoooo ljubomoran. Stoka neopevana..Dobro, nisam mu to rekao, ali pomislio sam. Da sam rekao, ponovo bi pocheo da se drndi. Chim sam to pomislio, Hanami je pochela da curi chudna voda. Kouyou je pocheo da skache i da panichi, i ja sam, a Akira je ispao najmuzevniji i najhrabriji. Pozvao je doktora, za to vreme, Shima se opametio i pridrzavao je da ne padne ili da joj se ne desi neshto slichno tome. Ja sam bio tamo moralna podrshka. Nisam imao nikakvu ulogu tamo. Nakon nekoliko minuta, doktori su pozvonili na vrata i ja sam otvorio.
Kad smo stigli tamo, u bolnicu, Kouyou je bio vishe uzbudjen od nje. Ponekad bih pomislio da bi mogao da se onesvesti. Sa lica mu se slivao znoj, vishe nego njoj. Chak mi je bilo i zao njega.
Poradjanje je pochelo. Hanami je vikala kao nenormalna, Kouyou joj je bio podrshka, Akira je pokushavao da pomogne lekarima, a ja sam ponovo imao beznachajnu ulogu. Osecao sam se odbacheno.
I beba je napokon izashla iz stomaka. Osecao sam neku odbojnost prema njoj. A kao da je bilo za inat Yunni, beba je bila zensko. Svi smo bili srecni, jer je i beba bila dobro-na srecu. Akira je onda pitao Hanami:
-Kakvo cesh ime da joj dash? A mogu ja da izaberem?
-Ne..ne mozesh! Akira, smiri dozivljaj! Nisi mu ti otac, dolazi ovamo!-Rekao sam mu. On je okrenuo ochim i doshao pored mene. Poshto su dugo njih dvoje razmishljali, ja sam onda povikao:
-Moze da se zove Michiyo! Ili Sayuri?-Akira mi je onda odvratio
-Nisi mu ti otac...!
-Cuti bre!
-Hehe...Moze Sayuri, ha, shta mislish Shima-kun?-On je klimnuo glavom i svi su bili srecni osim Akire. Ponovo je dobio rogove, stoka jedna.

Rukijevi memoari 11. deo

Stiglo je jutro, pogledao sam oko sebe i vec se chula kisha. Nisam mogao da verujem da je opet padala. Ustao sam sa kreveta, a Akira se vec bio odavno probudio. Zashto li me chudi uopshte? Pogledao sam u sat i bilo je 7 ujutro. E sad je bilo stvarno chudno…Akira je stvarno chudan.
Kad sam se obukao, izashao sam iz sobe I udario pravo u Akiru. Drzao je posluzavnik sa…doruchkom? Akira se samo nakezio, a ja sam bio zbunjen:
-Ti si to napravio? Za mene?-On je samo klimnuo I pruzio mi posluzavnik.-Stvarno nije trebalo, ali hvala u svakom sluchaju.-Otishao sam u dnevnu sobu I seo na krevet. Pogledao sam u doruchak zbunjeno, jer ko zna kakvo je jelo kad ga AKIRA napravi. Polako sam uzimao shtapice, i uzeo jedan zalogaj. On je sve vreme sedeo i gledao me upitno. Kad sam pojeo, shvatio sam da je vrlo ukosno. Nasmejao sam se I rekao:
-Nisam ochekivao, ali ovo je stvarno ukusno!- On je samo klimnuo glavom. Kad sam zavrshio sa doruchkom, krenuo sam da ostavim posluzavnik u kuhinji.Vrato sam se u dnevnu sobu, I chim sam ushao Akira me je poljubio, zatvorio vrata I zakljuchao ih:
-Akira??-Rekao sam zbunjeno. Ali, nije bilo potrebno za rechima, Posle nekog vremena, on je vec bio u meni, I sve je postalo jasno. Kad je bilo uchinjeno, on se samo spustio pored mene. Kisha je prestala, I on je rekao:
- Poshto nismo mogli sinoc ovo da uradimo, iskoristio sam ovo za danas.-Ja sam se nasmeshio.
- Nije valjda da si to sve vreme planirao?
-Valjda je...-Pocheo je da se kiliberi, I istom trenu Kouyou je krenuo da udje. Ali, uzalud, Akira je zakljuchao vrata. Onda je Shima povikao:
-Shta dodjavola vas dvojica radite tamo, pobogu?!!!
-Sad cemo da otkljuchamo, samo sachekaj nekoliko minuta!-Rekao sam. Brzo smo se obukli, I Akira mi je dao kljuch da otkljucham. Otvorio sam vrata, I nakezio sam se. Kouyou je napravio sarkastichni osmeh, I ushao u sobu. Razrogachio je ochi I ponovo je bio u chudu:
-Pa dobro…Sad stvarno ne znam shta ste radili ovde!- Akira I ja smo se pogledali, I onda sam ja ponovo rekao:
-Shta nije uredu?-Shima je okrenuo ochima.
-Kako shta? Gledajte u kakvom je neredu soba!-Zaustio sam neshto da kazem, ali Kouyou se ponovo oglasio-Da ste je odmah sredili!- I izashao iz sobe besno. Ja, lichno, nisam mislio da je u velikom neredu. Samo malo, nije bilo mnogo, verujte mi. Mada, verovatno on nikada nije ziveo u bilo kakvom neredu. Kakva je on razmazotina bio, strashno!
Kad smo sve pospremili, pozvali smo ga da udje. Bio je zadovoljan tako da nam se zahvalio. Izvalio se na krevet i krenuo da pricha:
-Dakle…shta ste vas dvojica radili ovde? Hteo bih da znam, ako nije problem.-Akira mi je shapnuo da ce on sve da kaze, tako da je meni bilo lakshe. Nisam mogao da ja uvek objashnjam stvari. Nek’ se on malo muchi:
-Ovako…Mi smo bili malo zaljubljeni, pa smo se voleli ovde.-Pogledao je Shimu nevino, ali on kako da nije primecivao. Shima se malo pravio naivan pa je pitao:
-Kako to mislish ‘’voleli ste se’’?
-Hocesh bukvalno da ti kazem?
-Pa…ako bash hocesh.. nije problem
-Dobro…necu da kazem. Zbog svoje osnovne kulture!- Shima ga je pogledao upitno, ali nije hteo vishe da ga gnjavi. Kao I mene. Skreno je sa teme, I pocheo da pricha neshto potpuno ne povezano sa ovim:
-Znate shta sam mislio? Da oformimo bend! Zar to ne bi bilo super!-Akira je okrenuo ochima I rekao
-Kao da ti znash neshto da svirash! Paz’da nije!- Sad je ovo Kouyou-u doshlo glave I rekao
-Pa znam! Otkud tebi to da ne znam! Ti verovatno nemash ni sluha!
-A shta znash? Prvo I prvo, da bi svirao bas…Pa potrebno ti je dosta sluha, ako nisi znao!
- Sviram gitaru!- Sve vreme sam ih gledao zbunjeno. Oni stvarno nisu normalni! Samo se svadjaju. Huh…nashao je ko ce da im kaze.
I tako..svadjali su se jedno 10 minuta, mozda I vishe. Ja vishe nisam mogao da ih slusham, pa…:
- DOSTA!-Ustao sam, I obojica su me pogledali.- Prvo se tamo na koledzu volite, I ne mozete jedno bez drugog, a sad ovde mozete jednom drugom da iskopate ochi!!! I da vam kazem, ni jedan ni drugi nije u pravu! Svadjate zbog gluposti! Kao da je bitno ko ima sluha, a ko nema?!! Prvo nadjite zrelu temu za svadju, pa se onda svadjajte! Pobogu!- Ovo je bilo zestoko. Da mi se ne bi neshto desilo, otishao sam iz sobe. Zapravo iz zgrade. Prosto nisam mogao vishe da ih slusham. Izjurio sam napolje kroz vrata zgrade. Chuo sam kako Akira koracha iza mene, ali nisam se okrenuo jer sam se malo pravio naivan. Poshto je primetio da ga ne konstatujem on je povikao:
-Pa dobro, gde ti mislish da odesh?- Okrenuo sam, kao tek sam ga sad video.
-Ne znam….samo negde gde ne moram da vas slusham.- Nasmejao se chisto da ubije monotoniju. Uhvatio me je za ruku I rekao mi:
-Ne pravi se blesav, nego vracaj se nazad!- Odmahnuo sam glavom. –Znachi ti hocesh da prosish ovde?
-Necu zauvek da ostanem ovde, samo me ostavi bar 10 minuta, molim te?
-A zashto ne mogu sa tobom?-Nishta mu nisam odgovorio samo sam se okrenuo I nastavio da idem. Ovog puta me nije zaustavljao, mislim da je razumeo. Bar malo.
Proshlo je I tih 10 minuta, pa sam krenuo nazad u zgradu. Kad sam krenuo da udjem, uchinilo mi se das am video Yuu-a.
-Yuu-san?-Okrenuo se, I video sam da to ustvari I jeste on.
-Ohh…Takanori! Shta radish ovde?
-Nishta….zivim. –Nasmejao sam se.- Prijatelj mi je ponudio da Akira I ja budemo kod njega dok ne kupimo nas dvojica posebne stanove.-Yuu je klimnuo I upitao
-A koje tvoj prijatelj, ako smem da pitam?- Zapitao sam se zashto bi me on to pitao. Ali sam ipak odgovorio.
-Kouyou Takashima.- Pogledao me je iznendadjeno. Pretpostavio sam da ga zna, chim me tako pogledao.
- Je l’ ti to ozbiljno? – Klimnuo sam glavom. Prishao mi je I dao mi je jedno papirche I rekao mi da mu dam. Zbunio sam se I to mnogo. Zar je moguce da se svi nekako poznajemo? I Yunnu I Yuu-a znamo nas trojica. A I oni nas znaju. Je li ovo neka vrsta sudbine? Kad sam se vratio nazad u stan, doshao sam do Kouyou-a I dao mu papiric.
Kada je prochitao papiric, razrogachio je ochi. Bog zna shta je tu pisalo. Ni danas nemam pojma shta mu je napisao. Nece nidalje da mi kaze. Akira mi je prishao I upitao me:
-Odakle ti je to papirche?
-Dao mi ga je Yuu.
-Yuu? Kouyou-Chan ga zna? Nemoj da prichash!
-Ozbiljno ti kazem. Tako je.
-Je li ovo sudbina?-Nasmejao sam se.
-To sam I ja pomislio.-Akira se takodje nasmejao I ponovo rekao.
-Mislim da je Kouyou prorekao sudbinu. Znash da je rekao da bi da napravimo bend? E pa…Mozda je je mislio da ubacimo Yuu-a I Yunnu u bend. I onda tako…
-Jesi ti normalan? Pa on nije Vidovita Tanga.- Tad je Akira pocheo da se smeje, I jedva se zaustavio. Poshto je imao zarazan smeh I ja sam pocheo da se smejem. Kouyou je za to vreme bio izashao iz stana. Verovatno je bio u potrazi za Yuu-om. Kako sam ja ukapirao, bili su u nekoj svadji.
Kad smo se najzad zaustavili, Akira me je onda upitao:
-A ko je Vidovita Tanga?
-Ne znam, tako se kaze.
-A zashto Tanga?
-Ama, Akira, ala si dosadan! Rekoh ti ja da ne znam!-Akira je ponovo pocheo da se kiliberi. Ja sam onda rekao:
-Nemo’ se kiliberish, zeno!-Ponovo smo pocheli da se obojica smejemo kao ludi. Toliko smo se smejali, da smo se bukvalno valjali po podu. Neshto nas je spopalo tog dana. Verovatno ste I vi to primetili. Tachno smo se smejali dok Kouyou nije doshao. Vratio se sa osmehom preko celog lica. Nas dvojica smo odmah prestali da se cerimo. Akira je prvi ustao sa poda I upitao ga:
- Shta ti je bilo?
-Nishta…-Kouyou je odgovorio, ali nidalje nije skidao osmeh sa lica.
-Kouyou? Neshto se desilo!-Rekao sam, suzdrzavajuci se da ponovo ne pochnem da se kiliberim.
-Radije bih to zadrzao za sebe.- Jas am ustao sa poda. Akira me je cushnuo I shapnuo mi:’’Ko zna shta je radio tamo’’. –Ne shapucite!- Kouyou je povikao.
-Pa kad necesh da nam kazesh! Mi moramo da komentarishemo!-Brecnuo sam mu se. Kouyou je ponovo pocheo da se ceri.
-Je li on poludeo?-Malo sam se nasmejao, a onda ja dodao svoj komentar.
-Sigurno ga je Yuu nadrogirao!-Namerno smo prichali glasno, da nas chuje. Kouyou se ponovo okrenuo prema nama.
-Nemoj da prichate o necehmu shto ni sami ne znate!
-Pa kazi nam onda da znamo. –Rekao mu je lepo Akira.
-Ali necu…
-Onda nas pusti da mashtamo! Pobogu!-Kouyou je okrenuo ochima I seo na krevet I ukljuchio televizor. Ponovo je ponovio da bi trebalo da oformimo bend. Akira je samo slegnuo ramenima, ali ni ja nisam bio bash siguran. Nisam ni smeo da pomislim kako bi bilo kad bi Yunna bio chlan. Bio bi uzas. Kouyou je onda rekao:
-Ali stvarno ne znam u chemu bi bio problem?
-Problem je u tome kako cemo da se probijemo da budemo popularni!-Povikao je Akira.
-Nisam ja hteo to da uradim da bi bili popularni, vec iz zelje. Od malena mi je to zvuchalo zanimljivo, a sad imam priliku, pa zashto da ne probam?
-Ne bih bash rekao da ubacujemo Yunnu…- Rekao sam I pocheshao se po potiljku.
-Shta fali? Nije on bash tako losh…
-Za tebe nije!-Odbarnio me je Akira.
-Vi radite shta hocete, ali ja cu da pozovem I Yuu-a I Yunnu da dodju pa da se dogovorimo! Vi ne morate nishta da radite! Naci cemo I bolje. Niste jedini!-Iznervirano je rekao Kouyou I dochepao se telefona. Akira I ja smo doshli I seli pored Kouyoua. Kad ih je pozvao, oni su bili bash brzi. Sedeli su I raspravljali tamo shta ce I kako ce, dok smo Akira I ja sedeli tamo po strani. Akira mi je onda shapnuo:
-Hocemo li?-Sad sam ja slegao ramenima.-Pa hajdemo, pa nek’ bude shta bude.
-U redu…nadam se da ce nas primiti sad.- Akira je klimnuo I krenuli smo prema njima. Kouyou je skrenuo pogled na nas I pogledao nas upitno. Usudio sam se da progovorim:
-Mi…hocemo sa vama. Odluchili smo!-Yuu je onda ustao I rekao.
-Pa pusticemo vas ovog puta, a ako pochnete opet da se neckate neshto u vezi sa bendom, letece te napolje!-Nasmejao se. Obojica smo kao poslushno klimnuli. Chudna li chuda, Yunna se nije bunio. Naprotiv, bio je veoma ljubazan. Zar za toliko malo vremena da se toliko promenio? Verovatno je ishao kod psihijatra; tj. neko ga je vodio. On nikad ne bi ishao svojevoljno, Akira je onda rekao:
-Moramo da kupimo kompjuter da bi pravili muziku!-Svi su se slozili, ali Kouyou je rekao.
-Ne moramo, imam ja!
-Poseban kompjuter! Ne moze taj kompjuter. Znash, postoje posebni kompjuteri za muziku.
-Ahaaaaa….-Ochigledno je bilo da Kouyou nije ima pojma o ovome. Onda je Yunna rekao.
-Skupicemo novac, pa cemo zajedno da kupimo. Moze? –Ponovo su se svi slozili. Sad su Yuu I Yunna otishli kuci da uzmu novac koliko misle da je potrebno, a takodje I nas trojica smo to radili. Mada, Akira I ja smo bili shvorc. Mislim, svi znate prichu. Tako da su samo Kouyou, Yuu I Yunna dali novac. Svi zajedno smo otishli po Tokyu da trazimo. Na srecu imali smo dovoljno para. Kad smo stigli kuci sa tom chudnom spravom, Kouyou je razrogachio ochi I rekao:
-Zaboravili smo ono najvaznije!!
-Shta?!-Svi smo odjednom pitali.
-Ko ce koji instrument da svira…
-To je lako! Samo da vidimo ko shta ume da svira.-Rekao je Akira odluchno.
-Da, ali to mora neko da kupi!-Rekao sam mu. Akira se odmah ucutao.
-Prvo da ostavimo ovu stvar pa cemo se vec dogovoriti.-Mirno je rekao Yuu.
Kad smo ostavili stvar, svi smo seli na krevet I dogovarali se. Yuu je sad opet rekao:
-Pa ne, uradicemo isto shot smo uradili I sa kompjuterom.
-Ali ja sam shvorc!-Rekao je Kouyou.
-I ja!-Slozio se Yunna.
-Pa I ja sam…-Priznao je Yuu.
-Mi smo vec bili…-Rekao sam za Akiru.
-Choveche, niste valjda dali sve pare za prokleti kompjuter?!!-Zachudi se Akira. Niko nishta nije progovarao, samo se chuo vetar.
-Stanite, nije valjda da niko od vas nema ni jena?-Upita Yuu. Svi su odmahnuli.-Kako cemo sad? Shta vi mislite kako da zivite?!
-Ne vichi, I ti si to uradio koliko se secam!-Odbrusi mu Yunna. Ponovo je nastao muk. Bila je stvarno velika tishina I dugachka. Pomislio sam da bi Yuu-ovi roditelji bili ljubazni da nam daju neki novac. Mada nisam znao u kojim su oni odnosima, tako da nishta nisam rekao.
-Valjda cemo se snaci nekako…-Progovorio sam tiho.
-Kako? Ovo je ne moguce…-Rekao je Akira. Ponovo niko nije progovarao. Niko nije verovao kakvu su glupost napravili, a da nisu ni razmislili. Tako vam je to kad prvo ne porazmislite a onda uradite. Zato uchite od nas…Haha….kako da ne! Nemojte da vam ovo bude palo na pamet. Ni sluchajno, posle bi ja ispao kriv.

Rukijevi memoari 12. deo

Svi su sedeli, niko nije progovorio nijednu rech. Verujem da je svima bilo teshko, ali ovako je bilo josh teze. Morao sam da ih nateram da progovore ponovo, ali nisam znao shta da kazem. Verovatno bi mi odbrusili neshto, a taj neko bi verovatno bio Yunna… ko bi drugi uostalom bio? Akira ne sigurno. Video sam da se Yuu sprema neshto da kaze, ali bilo je sa oklevanjem. Posle nekih protracenih 5 minuta, ipak je rekao:
-Mislim da znam shta cemo sa ovim.- Svi su ga pogledali sa ischekivanjem. – Mozda mogu moji roditelji da daju neshto novca. – Znao sam! Imao sam pretpostavku da mogu njegovi roditelji neshto da urade! Ja sam genije!
Yunna ga je pogledao chudno, I krenuo da kaze:
-Zashto nisi odmah rekao, nego mi ovde da se muchimo razmishljajuci!
-Nemoj da si takav… Pa ni on nije bio siguran tog trenutka! – Rekao mu je Kouyou, a Yunna samo okrenu ochima.
-Sutra cu da porazgovaram sa mojim roditeljima, I javicu vam, a sad moram da idem. –Videlo se da je Kouyou-u bilo krivo shto Yuu odlazi. Ustao je i rekao:
-Ne…nemoj josh da idesh…-Yuu ga je pogledao nekako… chudno?
-Moram, izvini Kouyou-Chan.- Akira I ja smo se pogledali, I znali smo da shta obojica mislimo. Zar ‘’Kouyou-Chan’’? Ovo je bilo previshe uvrnuto. Nije se valjda sad prikachio za Yuu-a?
Yuu je krenuo prema vratima, a Kouyou za njim malim stopama. Kad je Yuu izashao, Kouyou je brzo izashao za njim I naglo zatvorio vrata. Yunna, Akira I ja smo bili u shoku.
-Ali Kouyou ima dete!-Povika Akira.
-Upravo to!-Slozi se Yunna.
-O boze…ne mogu da verujem! On je najchudnija osoba koju sam ikad upoznao. –Rekao sam shokirano, I to previshe shokirano. Akira se nakezio I pretpostavio sam da ima neshto suludo da izjavi, a I imao je:
-Shta kazete na to da ih shpijuniramo?
-Nece da upali, Kouyou samo shto se nije vratio.-Reche Yunna.
-On bi se vratio do sad da nije neshto vazno!-Akira je bio previshe zainteresovan shta se deshava sa Kouyou-om I Yuu-om, ali moram da priznam da sam I ja bio. Sva trojica smo izashli iz stana, I nikog nismo videli u blizini. Pomislio sam da su otishli kod Yuu-a.
-Verovatno su otishli kod Yuu-a…-Rekao sam.
-Da, verovatno su tamo, ali ja znam gde Yuu zivi.-Rekao je Yunna sav srecan, ali stvarno nisam znao kako on zna gde Yuu stanuje. Chudne stvari se deshavaju, I to previshe.
Pratili smo Yunnu I izgleda da Yuu-ov stan nije bio previshe daleko. Zapravo je bio 2 sprata iznad Koyou-vog. Stali smo uz vrata da prislushkujemo, ali apsolutno se nishta nije chulo. Akira je pokucao, ali niko nije otvorio.
-Ovo stvarno nije normalno! Bog ih ubio! Ko zna gde su zakasali!-Akira je stvarno bio uporan u saznanju. Odjednom su se zachuli koraci iza nas, okrenuli smo se svi u isto vreme. Bili su to Yuu I Kouyou, sva trojica smo se nakezili kad smo ih videli.
-Stvarno nismo nishta radili! Apsolutno nishta!-Branio sam nas.
-Haaaaaaaaah? A niste li? – Upitao nas je sumnjichavo Kouyou. – Pa shta onda radite kod Yuu-ovog stana, pobogu!?
-Pa…pa…hteli smo eto da vidimo gde ste zakasali!-Akira brzo smisli razlog, ali oni izgleda nidalje nisu verovali. Kouyou-a je neshto mrzelo da se ponovo raspravlja sa nama, pa je samo rekao.
-Ajde, sklonite se odatle, idem ja kod Yuu-a.- Svi smo se pomerili sa zachudjenim izrazima na licima.
-Zar necesh da spavash sa nama vecheras?-Upitao je Akira.
-Ne… danas sam reshio da spavam kod Yuu-a.
-A samo da spavash kod njega, a ne da spavash sa njim?-Perverznog li Yuune...Bolesnik.
-E dosta s tim! Nemam ja sa njim nishta!- Pobunio se, a Yuu je samo prishao, otkljuchao vrata, I pustio Kouyou-a da udje. Tako su nestali iza tih vrata, a mi smo ostali van samo se nadajuci da cemo saznati shta se deshava iza njih. Ja sam onda uzviknuo
-Pidzama zurka!
-JEEEEEEJ!-Obojica su uzviknuli I otrchali nazad u stan.
Zakljuchali smo se, uzeli pivo koliko smo nashli u frizideru. Svi smo pili kao nenormalni, ali nismo se napili. Bilo je previshe malo piva da bi se napili… zapravo. Ali nismo ni bili bash trezni, poshto smo Akira I ja pocheli da se ‘’volimo’’ pred Yunnom. Takodje, I on nam se pridruzio. Eh…da… ovo nikad nisam zaboravio, niti cu. Ali, moram da priznam, bilo je zabavno… Bio je prvi put da isprobam neshto novo.
Radili smo ‘’to’’ veoma dugo, jer zapravo niko nije pokazao da mu je bilo dosta, bili smo seksualno obsednuti te vecheri.

Polako sam otvarao ochi, I primetio sam da smo svi bili jedan preko drugog. Ja sam bio najvishe zgnjechen; nisu imali milosti. Jedva sam uspeo da ih podignem sa mene; bili su preteshki za mene. Kad sam najzad uspeo da ih pomerim sa sebe, pogledao sam na sat bilo je 12 sati. Napokon sam spavao kako treba, I odjednom mi je palo neshto na pamet.
Otishao sam da uzmem marker iz Kouyou-ove sobe, jer ih je verovatno imao, doshao sam do Akire I Yunne I pocheo sam da crtam po njihovom licu. Bili su bash slatki I imali su srece jer se marker mogao skinuti. Vratio sam marker na mesto, I skapirao sam da nemam shta da doruchkujem. Secate se da smo bankrotirali; pa sam samo seo pored njih dvojice I chekao sam da se probude.
Akira se prvi probudio, posle nekih 5 minuta nakon shto sam seo. Pogledao me je, a ja sam se suzdrzavao da se ne nasmejem.
-Shta ja smeshno?
-Nishta…-Bilo je teshko, I pocheo sam da se smejem.
-A kazi!-Bash je insistirao da sazna.
-Idi u kupatilo pa se pogledaj…-Ustao je I krenuo ka kupatilu, kad je ushao pocheo je da vrishti. Izashao je sav besan, I pomislio sam da ce me ubiti tog trenutka.
-Nemoj da me ubijesh!-Molio sam ga idalje se smejuci.
-Zao si, Taka! Na shta ovo lichi? – Ali, ni on nije mogao da bude ozbiljan. Bilo je ipak previshe suludo. Yunnu je probuido nash smeh, I pogledao nas je namrshteno.
-Shta vichete u ovoliko sati?!
-Yunna, 12 sati je…-Odgovorio je Akira.
-12????? Jaoooo! Moram da idem! Odmah! Izvinite me! Moram..jao, jao! –Pocheo je da panichi zbog nekog nepoznatog razloga. Sakupljao je stvari, I brzo se obukao I izjurio napolje.
-Ne zna shta mu se desilo sa facom, jel da?-Upitao je sa osmehom Akira.
-A kako bi mogao? Izjurio je kao mushica bez glave, nije hteo ni da ode u kupatilo.
-Pa da…pitam se shta ce da ti uradi kad sazna.-Nakezio se, I otishao u kuhinju. Okrenuo sam ochima.
-Idiote..nema nishta tamo!-Odmah je dojurio nazad.
-Imam ideju! Ako Yuu-u roditelji ne daju pare, otici cemo da radimo u gej klubu!
-Jesi ti normalan? Zashto bi tamo uopshte radili?-Ponovo se nacerio I obgrlio me jednom rukom.
-Kako zashto?! Mi plus imamo shanse tamo!-Razmislio sam malo I onda mu odgovorio.
-Znash Aki-Chan, to ti nije tako losha ideja. –Nasmejao sam se.
-Znash da ja nikad ne greshim!
-Zapravo greshish…-Pogledao me je ‘’zalosno’’ I otishao do telefona, pocheo je da okrece Yuu-ov broj. Seo sam na krevet I sachekao sam da se Yuu javi.
-Moshi-moshi?
-Ja sam, Akira! Imam jednu ideju, Kouyou I ti odmah da dodjete, jel jasno?
-Okeej..evo sad cu da ga probudim, I dolazimo odmah!
-Oke..ischekujemo vas. Bai, bai!
-Bai! – Zaklopio je slushalicu I pogledao u mene sav zadovljan I bash ubedjen u to da ce oni to prihvatiti. Izvalio se na krevet pored mene I nishta nije progovarao. Samo smo chekali da ova dvojica da dodju. Zachudo, nismo dugo chekali. Akira je bukvalno ‘’doleteo’’ do vrata, otvorio ih je I oni su ushli.
-Imam jednu ideju. Nisam siguran da li cete se sloziti.
-U svakom sluchaju, ideja mu je suluda…-Kouyou me je pogledao zachudjeno.
-Ne…! Nije suluda! Zapravo, razmishljao sam da radimo u gej klubu I da zaradjujemo novac dok ne dobijemo dovoljno para za instrumente. Ili, ako nam Yuu-ovi roditelji ne daju…
-SHTAAAAA? Jesi ti normalan? Zashto bash tamo?-Reche Kouyou.
-JER, tamo bi najbolje proshli. Tamo je samo bitan izgled, a zar mi nismo lepi?- Nakezio se.
-Ja pristajem… Ionako se moji roditelji nisu slozili za davanje novca. – Pa sada izgleda bilo je sve jasno; bar neshto. Reshili smo da shto brze odemo tamo da radimo, jer bash smo hteli da pochnemo sa tim bendom. Za to vreme reshili smo da smislimo svoja umetnichka imena. Nije bilo toliko lako, zapravo, koliko se chini. Jer, ipak morash da budesh originalan na neki nachin.
-Ja hocu da budem…uhm…-Svi smo gledali u Yuu-a I chekali da se izjasni.
-JA SAM REITA!-Povika Akira.
-Rei…ta? Kako si se toga setio?-Upitao ga je Kouyou.
-Ne znam, samo mi je palo na pamet. Isprevrtao sam sva ziva imena po glavi, pa sam najzad smislio sam.
-Zapravo ti stoji da se zovesh Reita.-Rekao sam.
-Znam!
-E pa…ja hocu da budem Rukia.-Sad sam se I ja izjasnio.
-A neeee! Neko se vec tako zove! Jedan isto na visual-kei sceni. Smisli neshto drugo.-Rekao je Yuu veoma sigurno u to shto pricha, pa sam zato skratio jedno slovo I dobio Ruki. Istina je, tako je bilo. Hteo sam da se zovem Rukia.
-Ja onda…Aoi? Moze? Svidja vam se?-Upitao nas je Yu.
-Da, svidja nam se, ali to je previshe klishe. Ali svejedno, na tebi je izbor.-Rekao sam iskreno.
-Da, I ja se slazem.-Reche Kouyou.-Ali nema veze, AOI-CHAN!-Ponovo je pomenuo ‘’chan’’…
-Ama, opet ti sa tim svojim ‘’chan’’! – Akira(Reita) opomene Kouyoua, jer je hteo da izvuche istinu izmedju Yuu-a I njega. Zapravo je bilo toliko ochigledno, ali to moraju oni da priznaju.
-Shta fali? Pa I ti zovesh Takanorija ‘’Taka-Chan’’!- “Shto jes’ jes’”, pomislio sam u sebi. Akira onda skrene pogled I vishe nishta nije zanovetao.
-Dobro, sad kad se smirilo sve…napokon I ja mogu da razmislim o svom imenu.-Reche jel’ te, Kouyou, jedini koji je ostao.-Hmm..da vidimo…-I tako je dugo razmishljao, dok nije glasno izgovorio.-ZNAM!
-Daaaaaaaa?-Rekli smo svi odjednom.
-Zvacu se Uruha!

Rukijevi memoari 13. deo (The End)


Odjednom sam chuo neku viku I dreku iz druge sobe.
-Choveche, ko zna koliko je sati, a oni se vec dernjaju. Verovatno je Yunna tu pa se zato svadjaju neshto.- Rekao sam sebi I ustao. Pogledao sam na sat I video sam da je pola 11. Nije bilo bash toliko rano niti bash kasno, ali svejedno…znaju da ja spavam, nije u redu.
Izashao sam iz sobe, nisam se ni obukao, I odmah su sva chetvorica dojurila do mene.
-Necesh moci da verujesh! Necesh apsolutnom, totalno, niposhto, nikad necesh moci da verujesh shta se sad desilo!-Nabrajao je tako Kouyou. Boze, koja budala…
-Dobro, shta je sad bilo? – Upitao sam.
-Liiii!!! Isprichaj ti Yuu, ja ne mogu…previshe sam uzbudjen!- Rekao je Kouyou I odshetao u kuhinju.
-Pa ovako…zapravo ne moramo da radimo u gay baru, kao shto ste Akira I ti predlozili, nego moji roditelji su se ipak predomislili I slozili! Shto znachi da ce da nam daju novac samo sad za instrumente, a za ostalo cemo morati sami da se snalazimo…-Nisam znao shta da kazem. Bio sam iznenadjen…pozitivno. Nisam ochekivao, mislio sam da se raspravljaju u sobi a ne da slave ili tako neshto.
-Ouuu…sugoiii!!! Ja stvarno ne znam shta da kazem… Znachi zivecemo od banane? –Rekao sam. Yuu je pocheo da se smeje.
-Pa, na neki nachin..mozda.
- I, kad ce da stigne novac?
-Pa valjda bi sad trebalo.-Chim je to rekao, zachulo se zvono na vratima I Kouyou je otishao da ih otvori. I, stvarno, bili su to Yuu-ovi roditelji. Svi samo shto nismo pocheli da im se klanjamo shto su nam bukvalno spasili zivot. Zahvaljivali smo im se mnogo, da smo ih chak pozvali na kafu, koju nismo ni imali.
Kad smo uzeli novac, popodne smo otishli da kupujemo instrumente, tachnije u 5 sati popodne. Odjednom je Akira zastao, pa smo I svi:
-Shta je bilo?-Upitao sam ga.
-Bilo je to da se nismo dogovorili ko ce shta da svira.
-Jaaaooo daaa…skroz smo zaboravili. Hajde da odemo do onog tamo parka pa da se dogovorimo.-Predlozio je Kouyou. Onda smo svi otishli tamo I seli na klupicu da se dogovorimo.
-Moramo da odrzimo audiciju za pevache!-Predlozio sam.
-Mozda ni ne moramo, hajde sad bilo ko da otpeva shta mu padne na pamet, pa cemo I tako da odredimo. Vazi?-Rekao je Akira. Zapravo, vishe mi se svidjao njegov predlog. Jednostavniji je bio od mog. Mada je bio delimichno slichan mom, samo shto ga nije zvao audicija.
-Nek’ peva prvo Kouyou!-Reche Yuu.
-Zovite me po mom umetnichkom imenu…-Reche Uruha. Eto, nazvao sam gap o umetnichkom imenu, da se ne ljuti.
-Dobrooo..neka peva prvo Uruha.-Ponovo ponovi Yuu, da mu se sluchajno ne naljuti.
-Hmm..shta da pevam…Pevacu Slip Knot- Vermillion. – Nakezio se Uruha. On inache obozava taj bend, pa je I zato predlozio bash od njih.
-Jesi siguran da to mozesh da otpevash? –Upitao ga je Yunna.
-Daa…zashto ne bih?
-Paa, jesi siguran da dovoljno dobro znash engleski?
-Siguran sam!
-Dooobroo…ako ti tako kazesh!
- I get nervous, perverse, when I see her it's worse
But the stress is astounding
It's now or never she's coming home
Forever

Oh (She's the only one that makes me sad)

Hard to say what caught my attention
Fixed And crazy, Aphid Attraction
Carve my name in my face, to recognize
Such a pheromone cult to terrorize

I won't let this build up inside of me
I won't let this build up inside of me
I won't let this build up inside of me
I won't let this build up inside of me- I tako je pocheo da peva. Iskreno, nije mi se svidelo kako peva, previshe falshira. Mada, nisam ni ja neki bog zna kakav profesionalac da znam, ali dobro sam chuo…I ne moze da me niko prevari. Chak I sad, koliko sam vec godina sa njim, mogu da zakljuchim da nema pojma da peva.
Kad je zavrshio, svi su pocheli da pljeskaju, osim mene.
-Ja pravo da ti kazem…hm…-Odmahnuo sam glavom.-Mislim da ne znash da pevash.
-Oooooooooo!- Svi su povikali, jer verovatno niko nije ochekivao da ja to kazem.
-Ne znam, jel? Po tvojim kriterijumima ne znam da pevam..pa hajde da vidim tebe! Kladim se da ti zvuchish gore!
- Ne kazem ja da zvuchim bolje, ali I gluv bio CHUO da nemash pojma!- Svi su nas gledali zachudjeno.
-Pa rekoh ti ja, da chujemo tebe…-Pocheo sam da pevam od Luna Sea- Nightmare. Oni su me svi gledali zabezeknuto; kad sam zavrshio svi su pocheli najglasnije pljeskaju.
-Braaavooo~! Choveche, ti si pobedio! Proglashavam te za kralja!-Uzviknu Yunna. Nisam ochekivao da tako Yunna neshto kaze, ali izgleda da se upristojio. Najzad.
-I ja kazem! Potpuno si me odushevio!-Priznao je I Yuu. Akira je samo ustao, prishao je I poljubio me je. Stvarno nisam NI ovo ochekivao…mislio sam da krijemo od ostalih, osim Uruhe(Kouyou-a).
-Brilijantno, moj Taka-Chan!-Oni su nas svi pogledali zbunjeno. Yuu je oklembesio vilicu, shto je reklo da je njemu bilo najchudnije. Samo ne znam zashto, kad svi mi znamo da on ima neshto sa Uruhom. Jedino je to shto on ne pokazuje…dodushe, ni mi nismo pokazivali, ali sad je Akiru uhvatilo neshto I eto. Ali, morali su I oni nekad da saznaju. Yunna nishta nije komentarisao, jer smo mi isprobali neshto dok Yuu I Uruha nisu bili tu.
-Dobro, kad ste svi aplaudirali I ischudili se, mogu sad da idem kuci…-Rekao je uobrazeno Uruha.
-Nemoj da se ljutish, Uru-Chan! Ali…priznaj, nash Taka nije da ne zna da peva..naprotiv…-Yuu je pokushavao da smiri strasti Uruhi.
-Pa dobro…neka on bude pevach! Ali ja cu biti gitarista!-Odluchno reche Uruha. Napokon se I on s nechim slozio. Da se ni sa ovim nije slozio, ja bih otishao pravo na most I skochio bih odatle, ozbiljno. Njemu nikad nishta ne valja.
-Ja sviram bas! Znam dobro da ga sviram, od malena…Jel tako Taka? Ti znash…-Rekao je Akira.
-Jeste…Zna on!-Potvrdio sam.
-Ja sviram takodje od malena bubnjeve…uchio sam ih dok sam bio sa roditeljima, a kad sam otishao od kuce isto sam nastavio.-Rekao je Yunna.
-Meni jedino sad ostaje da budem prateca gitara, jel? – Pretpostavljao je Yuu.
-Pa da…taman cesh da mi pravish drushtvo!-Rekao je Uruha, ali mi smo svi potajno znali KAKVO drushtvo da mu pravi. Svi smo se suzdrzavali da se ne nasmejemo, inache bi Uruhi pukao film I podavio bi nas k’o machice.
-Paaaa dobroo…poshto smo svi odluchili ko ce shta da svira, hajdemo da kupimo instrumente.-Rekao je Yunna.
-Hah da…napokon I taj trenutak da dodje.-Rekao sam. Jer, realno, sto godina nam je bilo potrebno da kupimo ta 4 instrumenta.
Kupovali smo tako jedno 2 do pola 3 sata; jer su se mnogo predomishljali. Kao da su imali brdo para pa su mogli tako da se predomishljaju.
Kad smo ih najzad kupili I stigli kuci, Kouyou je odmah pocheo da drnda elektrichnu gitaru. Yuunine bubnjeve smo kupili iz delova, jer, jel te, nismo mogli bubnjeve da unesemo odjednom sve. Bubnjevi su zauzimali najveci prostor. Prosto nisi mogao da se okrenesh od njih. Dobro, preterujem, nije da su bash zauzimali, ali nije ni da nisu.

Proshlo je nekoliko meseci. Upisali smo se 2002. godine u kompaniji Matina. Tamo smo snimili nash prvi singl “Wakaremichi”. Ja sam naravno napisao tekstove. Snimili smo I spot za pesmu. Kad smo najzad zavrshili sa njim svi smo uzviknuli.
-Yatta!!!-Shto bi znachilo neshto kao “napokon”, “uspeli smo”.
-Misllim das mo ovo super odradili!-Rekao je Yunna.-Bash me zanima kad cemo imati prvi koncert.
-Haa! Ti se vec nadash tome!-Rekao je Akira.
-Ozbiljno, Yunna…ako nastavish tako da se nadash necemo uspeti. Nemoj previshe da zavirujesh u buducnost..mozda izbije sutra rat, a ti planirash koncert koji ce da bude mozda sledece goidne.-Slozio sam se sa Akirom. U redu je da budesh uzbudjen oko toga svega, ali toliko da gledash unapred… to obichno ne ispadne dobro. Obichno smo provodili vreme u studiju do 3-4 ujutru, a spavali bi smo mozda isto 3-4 sata. Zivot nam je bio uzas. Pre nego shto smo uspeli da se upishemo u bilo koju kompaniju, kao shto sam I rekao, ziveli smo na banane.
Kad bih ja nashao neshto da jedem, Akira bi mi uzeo. Bukvalno smo se svadjali jednom oko soka od jabuke. Zivot nam ni tad nije bio lak. Ali, da se vratimo na nash zivot u kompaniji. U junu smo presnimili singl “Wakaremichi”, tj. napravili smo novu verziju, sa mojim “novim” glasom I lepshim. Ala sam ja skroman… Za one koji ne razumu, to je bio sarkazam.
U septembru smo snimili takodje novi singl koji se zvao “Kichiku Kyoushi (32sai Dokushin) no Nousatsu Kouza”. Mnogo drugachiji naziv za singl nego shto imamo sad. Pre smo imali mnogo chudnije nazive za singlove, ali nekako ostavljaju lep utisak. Tachno se prisecash na stara vremena. Mnogo smo imali manje vremena za druzenje, previshe smo bili okupirani poslom; ali kad bi god imali vremena Akira I ja bi uzimali to vreme za nas. To je bilo tako slatkoooo… Kad se samo setim.
I napokon je doshao taj mesec…Oktobar! U oktobru smo imali nash prvi koncert. Izgleda smo ga stvarno imali. Yunna je vidovit!
Svi smo bili presrecni zbog toga. Imali smo treme, I plashili smo se kako cemo odsvirati bilo shta od tolikog ubudjenja.
-Znash li neki trik za smirenje?-Uruha je pitao Akiru.
-Odakle?-Zachudio se Akira.
-Ne znam…-Odvratio je Uruha.
-Ja ne znam trik, ali znam lek! Choveche, Uruha…zar nikad nisi chuo za lek za smirenje?!-Rekao je Yuu.
-Chuo sam…ali trenutno ga ni nemam pri sebi!-Rekao mu je Uruha.
-Ja sam chuo da treba da se duva u palac da bi smirio strasti…-Setio se Yunna. O boze…da duvam u palac? Ali kakoooo? Zashtoo? Zar ne postoji manje suludan nachin za tako neshto…
-Da duvamo u palac?!-Svi smo odjednom uzviknuli.
-Daa…tako sam chuo, sad ne znam. Pokushajte, nisam siguran.-Rekao je Yunna. Ochigledno je da je stvarno pokushao da nam pomogne, pa smo tako svi stali da duvamo u palac. I stvarno…polako smo se smirivali. Bio je to jedan veoma suludan trik, ali chudno; pomogao je. Kad smo prestali da duvamo palcheve, Akira je prvi rekao.
-Wow! Yunna, ovo stvarno pomaze!
-Slazem se…-Rekao je Uruha.
-I ja se slazem…-Sad sam se I ja slozio.
-I ja!-Rekao je takodje Yuu.
-Pomaze li?-Upitao je iznendadjeno Yunna.
-Da…moracu to cheshce da “konzumiram”.-Rekao sam. I, kad sam to rekao, doshli su stafovi I rekli su nam da slobodno izadjemo na scenu. Kad smo izashli…bili smo ochajni. Ne, nismo bili mi dok smo svirali, nego publika. Bilo ih je svega 10. Mada, ne znam ni chemu smo se nadali kad nismo ni bili toliko poznati.
Shto smo vishe pesama svirali, tako je publika bila sve veca. Nije ih je ni tad bilo mnogo vishe, ali ih je bar bilo 20-30. Kad smo zavrshili, svi su pocheli da pljeskaju. Bilo je lepo veche, iskreno. Bar smo bili zadovoljni.
-Jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeej! Uspeli smo!!!-Rekao je Akira. Bio je ochigledno veoma srecan. Odjednom smo se od toliko srece zagrlili I on me je poljubio I to je trajalo nekih 10 minuta.

Od tog trenutka sve vishe smo se trudili. Radili smo dugo svaki dan, da bi jel te imali vecu publiku a I zbog sebe. Voleli smo da snimamo muziku, bilo je jako zanimljivo raditi sa njima. Pogotovo jer smo se obichno slagali oko svega. Toliko smo dugo I naporno radili das mo ponovo izdali singl za Bozic snimili kompilaciju sa 5 pesama I pored toga smo snimili josh jednu pesmu koja se zvala “ Yougenkyou”. Sledece godine nismo imali nikakav koncert, svi smo pomalo gubili nadu, ali nismo hteli da odustanemo. Dok nije doshao I taj dan… 2003. godine Yunna je reshio da ode iz benda.
-Ali zashto?!-Upitao ga je Uruha.
-Jer jednostavno ne vidim buducnost u ovom bendu!-Odgovorio je Yunna.
-Nemoj da idesh! Kad cemo naci bubnjara!?-Rekao sam. Jer stvarno…nije bilo u redu. Taman sam se bar malo zdruzio sa njim, a on tako odjednom reshio da ode.
-Imam ja bubnjara…Imam druga. On je sa mnom od malena vezbao, nek’ vam se on prizdruzi. – Rekao je Yunna.
-Ali nije bez tebe isto!-I Akira je pokushavao da ga vrati.
-Odustanite ljudi od mene… sutra cu vam dovesti novog bubnjara.-Rekao je Yunna, I lupio vratima od studija. Svi smo gledali u vrata, I polako smo shvatali da Yunnu vishe necemo videti. Mozda I hocemo, ako bude dolazio na nashe koncerte.
-Ipak je bio fin…-Rekao sam.
-Aha…-Akira se slozio sa mnom.
-Dajte ljudi, nije umro!-Rekao je Yuu.
-Ali necemo ga vishe videti, kako ti nije zao!? Ipak je bio sa nama od pochetka stvaranja ovog benda.-Rekao je Uruha.-Nisi se ti toliko druzio sa njim da bi moglo uopshte da ti bude zao!- Akira I ja smo se pogledali I nismo mogli da poverujemo da je Uruha tako neshto rekao Yuu-u. Izgleda da je Uru stvarno voleo Yunnu kao druga, a I ja sam polako pocheo bolji kontakt da stvaram sa njim; kao I Akira.

Stiglo je jutro… neko je pozvonio na vrata. Chuo sam kako neko dotrchava do vrata I otvara ih.
-Cao Yunna!-Rekao je Akira. Prepoznao sam njegov glas I odmah sam izjurio da vidim nasheg novog bubnjara.
-Hejoo!-Rekao sam Yunni.
-Ovo je vash novi bubnjar, pozovite Uruhu.-Rekao je hladnokrvno Yunna. Zashto se tako ponashao? Nismo mu mi bili krivi shto je on otishao iz benda. Akira je onda pocheo da viche.
-Oooo Uru-Chan!-Niko nije izashao.
-URUHAAAAAAAAAAAAAA!-Svi smo zajedno rekli.
-SHTA JE!? – Brecnuo nam se Uruha I nasilnichki otvorio vrata.-Ooo..novi bubnjar!-Iznenadio se Uruha.
-Ja sam Uke Yutaka. Moje umetnichko ime ce biti Kai.-Jednostavno je srochio Kai.
-Dobro doshao u bend!-Rekao sam.-Ti cesh od sad biti nash vodja benda!-Uruha I Akira su me pogledali.
-Zashto on?-Upitao me je Akira.
-Ne znam…neka mu ga. I onako nije to toliko vazno.-Rekao sam.
-Pa dobro…ako ti tako kazesh.

Sedeli smo svi u dnevnoj sobi (osim Yunne).
-Pa hajde da se predstavimo…-Rekao sam.- Ja se zovem Takanori Matsumoto, moje umetnichko ime je Ruki. Rodjen sam 1. Februara 1982. godine moja krvna grupa je B.
-Tako svi moramo da kazemo?-Upitao je Yuu.
-Daa…tako je zanimljivije.
-Ja sam Akira Suzuki, moje umetnichko ime je Reita. Rodjen sam 27. maja, 1981. godine. Moja krvna grupa je A.
-Ti si jednu godinu stariji od mene?-Upitao sam ga zachudjeno.
-Da…nisi znao?
-Ne..zapravo.-Svi su onda prasnuli u smeh, ali stvarno ne znam shta je bilo smeshno.
-Ja sam Kouyou Takashima, moje umetnichko ime je Uruha. Rodjen sam 9. juna 1981. godine. Moja krvna grupa je O. –Pogledao je sve naokolo, I kad je video da nema niko nishta da pita, iznervirao se. Nije to rekao, ali se videlo.
-Ja sam Yuu Shiroyama, moje umetnichko ime je Aoi. Rodjen sam 20. januara 1979. godine. Moja krvna grupa je A.
-’79? Mislio sam da si mladji!-Rekao je Akira.
-I ja sam mislio.-Rekao je Yuu. Svi su ponovo prasnuli u smeh, a I ja sam.
-Ja sam Yutaka Uke, moje umetnichko ime je Kai. Rodjen sam 28. oktobra 1981. godine. Moja krva grupa je B.
-Kao moja krvna grupa!-Rekao sam.
-Haha da…-Rekao je Kai.
Nakon nekoliko nedelja shvatili smo da ni sa Kaijem nije bilo toliko loshe raditi, samo shto se nije zvao Yunna. Chesto bi smo greshili I rekli bi smo umesto” Kai”,” Yunna”. Ali to je postepeno izlazilo iz nashe navike, I vec smo se navikli na Kaija.
Kad nam se Kai pridruzio ispisali smo se iz kompanije Matina I upisali u PSCompany I u maju smo izdali nash prvi CD “Cockayne Soup”. Imali smo prvu turneju sa bendom Hanamuke, a sledecu smo imali sa Vidoll-om. Takodje smo se sa njima pojavili u chasopisu “Cure”.
I tako se nastavio moj muzichki zivot. Radili smo sve bolje I bolje, imali smo vecu publiku. Nismo mogli da verujemo da smo 2007. nastupili u Yokohama Areni. Bio je to veliki uspeh za nas, dok nismo nastupili 2010. u Tokyo Dome-u.
I ja mislim da bi ovo bio kraj mog zivota kad sam bio mlad. Za nove pobede cete znati I ovako, I bez mojih memoara.
The end

Too good to be just a fiction: Chapter 1

On je bio neshto shto sam uvek htela. Medjutim, nisam nikako mogla da ga upoznam. Bio je previshe iznad mene… 2 metara iznad neba. Jedino sam mogla da ga gledam preko chasopisa. To je bio jedini nachin I najblizi nachin da mu se priblizim.

Bio je dan kao I svaki drugi. Dodushe, malo bolji, poshto je bila subota. Krenula sam u prodavnicu mangi, kao shto I svake subote idem. Nisam znala shta da uzmem, samo sam stajala ispred police I gledala je. Neko je stao pored mene I pitala sam ga:
-Imash li neku preporuku?- Osetila sam da me je pogledao zbunjeno.
-Umm… Mene pitash?
-Ne… policu!-Okrenula sam ochima.-NARAVNO DA TEBE PITAM!-Okrenula sam glavu prema njemu. A onda sam se ukochila. Nisam verovala ko stoji ispred mene. Bila sam blazeno zbunjena.
-Ne znam kakve mange volish.-Nasmejao se.
-A… nema veze… - I samo sam se okrenula I krenula da odem.
-Inache, zovem se Uke Yutaka.-Sad sam bila sigurna da je bio on. Brzo sam se okrenula, ali jedva sam neshto progovorila.
-Jel neshto nije uredu?-Upitao je.
-Ne.. ne.. sve je uredu.-Skrenula sam pogled.-Samo imam osecaj da te znam odnegde.
-Mozda si me prepoznala?-Pocheo je da se smeje, a ja nisam mogla da ispustim nijedan samoglasnik, a kamo li suglasnik. Posle nekoliko sekundi sam progovorila:
-Kako to mislish?
-Eh… izgleda da me stvarno ne prepoznajesh, niti znash za mene.-Naravno da znam za tebe, ali ne mogu tako lako da se pomirim sa chinjenicom. Mozda bar nekoliko nedelja.
-Poshto znash moje ime, sad je tvoj red da saznam tvoje. –Nasmejao se ponovo. Pomislila sam da bi trebalo da se stalno smeje, imao je prosto presladak I savrshen osmeh. Neprestano sam ga gledala.
-Fujiwara Yoko.-Napokon sam se I ja naterala da se nasmejem. Uzeo mi je ruku I pocheo je da pishe neshto po njoj. Gledala sam zachudjeno I samo shto mi srce nije iskochilo iz usta. Kada je zavrshio, videla sam da je to bio njegov broj.
-Pozovi me vecheras u 7h, Yoko-Chan! – Nasmejao se I otishao. Stajala sam tamo I pomislila sam da sanjam. Gledala sam u jednu tachku I nisam mogla da verujem. Ugrizla sam se, ali izgleda da se ovo stvarno deshavalo. Jedva sam se okenula I otishla.

Bilo je 10 do 7. Gledam u mobilni, pa u ruku. Mislim da sam jedno 50 puta progutala knedlu. Nisam znala shta da kazem kad ga pozovem. Ne znam zashto je to toliko bilo teshko, ali jeste.
Ukucala sam i poslednji broj. Sada je trebalo naterati me da pritisnem dugme “Call”.Bilo je vec 7, a ja nisam josh ni pritisnula prokleto dugme. Napokon sam ga pozvala. Ni dalje nisam znala shta da kazem, ali… nek’ ide zivot, pa shta bude.
-Halo? Ko je to?-Javio se. Sad treba da kazem da sam ja, jel?
-Ja sam… Yoko-desu!
-Ohhh! Yoko-Chan! Nisam znao da cesh da zovesh. Nekako sam sumnjao. –I shta sad da kazem? Da kazem da ne bi trebalo da sumnja? Skroz sam se znojila I srce mi je lupalo 200 na sat.
-Pa… vidish, ipak sam. Zapravo, jedva sam se naterala.-Ahhhhhh! Sad ne znam kako je ovo protumachio! Negativno ili pozitivno? Prokletstvo!
-Hahaha… Slatka si! –Sad sam mogla da umrem. Jel je on normalan? Pokushava da me ubije. Onda je objasnio gde ce da me cheka.
Napokon smo se zavrshili za razgovorom I ne smem da zakasnim!
Brzo sam pochela da se oblachim I istrchala napolje. Priblizavala sam se mestu, I umesto da vidim jednog choveka, videla sam ih dvojicu. Kad sam im prishla, bio je to… AKIRA SUZUKI?!
-Ohh Yoko-Chan!- Rekao je Yutaka. Ja sam samo gledala u Akiru… bez trake za nos. Da… I to sam videla.-Umm... Yoko?
-Yutaka… ko je ovo? – Morala sam da pitam, jednostavno je bilo previshe chudno videti ga bez trake za nos.
-Oh! Akira Suzuki! –Da, bio je on.
-Drago mi je da smo se upoznali!-Rekao je Akira.
-Da, I meni je. Pa gde cemo sad?
-Da te upoznam sa ostalima.-Rekao je Yutaka. HUUUUUUUHHH? Svi? Svi oni? Da, on definitivno pokushava da me ubije.
-Jel ti je dobro?-Upitao je Akira.-Lice ti je skroz bledo.
-Pitam se shto…-Proshaputala sam sebi u bradu. Akira mi je pipnuo chelo njegovom shakom.
-Ne, nemash temperaturu. Pa, hajde idemo onda, hocemo li?-Klimnula sam glavom.
Dok smo ishli, imala sam osecaj kao da mogu da se onesvestim u svakom trenutku. Mislim da su mi se I noge tresle, tako da sam jedva I hodala. Choveche, upoznacu ceo the GazettE! Ochigledno je da mi se posrecilo neshto, onako odjednom. Pre sam obichno bila previshe baksuz I kao da mi se odjednom sve to vratilo dobrom merom. Kao da sam nechim zasluzila sve to, a ne znam chime. Neshto sam previshe dobro uradila pa mi se ovo deshava. Nije da se zalim, naprotiv, samo je…chudno. I suludo.
Pa, bili smo napokon tamo. Sva preostala trojica su gledala u mene.
-Ja sam Yoko, hajimemashite! –Poklonila sam se.
-To je moja nova devojka!-Rekao je Yutaka odjednom I obgrlio me jednom rukom. Bila sam zaprapeshcena I jedva se nasmejala. Devojka? Mora da se shali… oh boze…
-Budi dobra prema nashem Yutaki!-Rekao je Takanori.
-Hocu! SIgurno! Niko ne bi propustio da bude sa bubnjarom!-Odmah sam se ucutala. To se desi kad ti je jezik brzi od pameti! Zato ja uvek razmislim pre nego shto kazem bilo shta.
-Rekao si joj?-Upitao je Akira. Yutaka je odmahnuo glavom.
-Ne, nije mi stvarno rekao! Jednostavno je bilo previshe ochigledno! Mislim, ti se zovesh sluchajno Akira Suzuki, shto nije previshe chesto, ovaj ovde pored mene zove se sluchajno Yutaka Uke, PLUS se druzi sa Akirom. Posle mi kaze da ce da me upozna sa ostalima, I eto ima ih sluchajno josh trojica! I svi sluchajno izgledaju kao the GazettE! Ne mora nishta da mi kaze.-Svi su me gledali zaprepashceno. Kouyou je pocheo da aplaudira.
-Bravo! To se zove fan koji stvarno zna o the GazettE! –Nasmejala sam se.
-Dobro primecujesh…-Rekao je Yuu.
-Zaprepashcen sam. Jesi ti neka vrsta Sherlock Holmes-a? –Upitao je Takanori.
-Ne, ali chitala sam tu knjigu.-Shto I stvarno jesam.-A I dosta dugo znam za vas, kako ne bih mogla da vas ne prepoznam?
Prolazili su sati I sati. Kouyou je vec dremao na stolici koliko se napio. Nisam znala da je Takanori bio zapravo zanimljiv. Volela bih da pricham sa njim vishe. Bilo je 2 minuta do ponoci I ja bih vec trebalo da krenem.
-Pa, idem ja.-Ustala sam.
-Aaa neee… ostani josh malo!-Rekao je Akira I vukao me za ruku da sednem.
-Ne mogu stvarno! Mozda sledeci put!
-Ja cu da te otpratim!-Uzviknuo je Yutaka. Klimnula sam glavom I krenuli smo. Nismo progovarali dosta dugo. Bilo je dosta tiho u gradu, to me je zachudilo. Obichno bi u Tokyu bilo I dalje dosta buchno u ovo vreme. A josh je I subota. Tek bi po neki auto proshao. Kao da smo bili samo Yutaka I ja I niko vishe.
Napokon sam se usudila da progovorim.
-Zashto si me nazvao svojom devojkom?-To me je I dalje kopkalo. Zashto bash ja?
-Ne bi mi verovali kad bih samo rekao da si mi drugarica.
-Oh. Pa, je li bi voleo da sam ti devojka? –Ne znam zashto sam to pitala… Mozda zbog radoznalosti?
-Pravo da ti kazem, ne bih se bunio da jesi!-Pocheo je da se smeje.
Kad smo stigli do moje kuce, rekla sam mu
-Laku noc!
-Laku noc I vidimo se sutra! –Okrenula sam se da odem, ali onda je Yutaka rekao:-Chekaj!
Zastala sam I on mi se priblizio. Onda me je, ni manje ni vishe, nego poljubio. Kao da se sve zaustavilo tog trenutka. Sve ostalo je bilo nebitno. Jedino bitno je bilo da je on tu uz mene od sada. Moja osoba, koja je bila do sad 2 metra iznad neba, sada je sa mnom. Mogla sam da osetim.

Too good to be just a fiction: Chapter 2


Polako sam otvarala ochi i pochela da se prisecam jucherashnjih dogadjaja, a onda sam se setila…poljubac. Odmah sam zabila glavu u jastuk I ni dalje nisam mogla da verujem da se zapravo desilo. Taj njegov osmeh mi je I dalje bio u glavi. Zazvonio mi je moblini. Nisam ni pogledala ko me je zvao, samo sam se javila.
-Halo?
-Yoko-Chan, dobro jutro!-Odmah sam se trgla jer sam chula Yutakin glas.
-Yutaka-kun! Dobro jutro!
-Uzgred, mozesh slobodno da me zovesh Kai!-Ahhh, oduvek sam zelela da zovem mog dechka Kai. I da bude Kai.-Inache, hteo sam da idemo zajedno da doruchkujemo negde. Moze?
-Ah, da, naravno!
-Super, kod tebe sam za 15 minuta. –Brzo sam ustala iz kreveta I pochela da se oblachim najbrze moguce. Jedva sam se ocheshljala, jer obichno imam taj problem svakog jutra. Chula sam zvono na vratima I odmah zaboravila na kosu I otrchala da otvorim vrata. Njegov osmeh mi je odmah josh vishe poboljshao jutro.
Kad smo stigli, nisam mogla da se odluchim shta da naruchim. Osecala sam se glupo jer sam bila neodluchna. Da bih pozurila, naruchila sam isto shto I Kai, chak I ako to nisam neshto posebno volela.
-Nisam znao da I ti volish to da jedesh. Retko ko mi je rekao da voli to.-Znachi vishe njih ne vole to.
-Ah, ja volim sve da jedem.-Kako lazem. Ali, morala sam, jednostavno je to bio Kai. Ne bih mogla ni u jednom trenutku da mu kazem neshto loshe, da se potpuno ne slozim sa nechim shto kaze. Previshe sam ga volela.
-I ovo je chudno. Obichno devojake u Japanu ne vole sve da jedu. –Znachi li to da sam posebna? Hoce li to da mu se svidi? To nisam znala kako da prokomentarishem, pa sam se samo nasmejala. Previshe mi se spavalo da bih mogla da o bilo chemu razmishljam. Naruchila sam kafu, a ona je Kai zaustio da kaze josh neshto. Verovatno mu je josh neshto bilo chudno ponovo.
-Zashto nisi uzela…
-Chaj? Ne, previshe mi se spava. Treba vishe kofeina mom organizmu.
-Kako si znala shta cu da kazem?
-Studirala sam psihologiju. A ovo nije ni bilo teshko. –Nasmejala sam se.
-Oho… imamo psihologa ovde. Znachi kad sledeci put imam neku nedoumicu, znam da te pozovem!
-Slobodno pozovi, meni bar nece biti teshko da reshavam tvoje nedoumice.
-Pa, hvala ti!-Tu je nastao mala tishina. Mada, nije bila uopshte neprijatna. Kad sam sa Kaijem nijedna tishina nece biti neprijatna, sve dok je on tu.
Kad smo izashli odatle krenuli smo u nepoznatom pravcu.Verovatno ka njegovom stanu ili kuci, shta god da je imao. Onda sam ga ja upitala.
-Shto se tiche onog poljubca od sinoc…Shta smo mi sad?-Jednostavno sam morala da pitam.
-Bicemo shta god pozelish!-To je onaj odgovor koji sam uvek mrzela. Uvek sam imala osecaj, kad neko to kaze, da ga je bash briga. Ali, nisam mogla da se ljutim na Kaijevo “kako hocesh”.
-Ne, nemoj to da kazesh! To je odgovor koji najvishe mrzim!
-Necu da te nateram da me mrzish, pa zato… hajde da budemo zajedno! To je ono shto hocu!-Srce je pochelo neobuzdano da mi kuca. Osetila sam onaj glupi osecaj u stomaku. Odjednom, kako sam se zanela u razmishljanje sudarila sam se sa nekim.
-Izvinite!-Podigla sam glavu I ponovo sam imala osecaj kao da znam osobu od negde. Njegov stil je bio prepoznatljiv I nachin na koji je stajao. Takodje I njegovo lice, bilo je lako za prepoznati.
-Um, nema veze! –Kai me je uhvatio za ruku I odvukao od te osobe. I ako sam bila telom pored Kaija, mislima nisam. Misli su mi odlutale kod te osobe. I odjednom sam se setila.
-TOMO!-Povikala sam iznenada.
-Shta?-Upitao je iznenadjeno Kai.
-Ah… nishta, nema veze. Razmishljam naglas.
-Ko je Tomo?-Osetila sam ljubomoru u njegovom glasu.
-Pevach iz jednog benda.-Izdahnuo je sa olakshanjem. Mada, meni nije bilo olakshanje, ni dalje. Tomo je stajao malopre ispred mene.
Sitgli smo do njegove kuce I on me je upitao.
-Hocesh da udjesh…ili….?
-Pa naravno! Zbog chega sam dopeshachila chak do ovde!-Nasmejala sam se.
-Ah, pa naravno! Kako glupo pitanje!-I onda smo ushli unutra. Dnevna soba je bila uredjena po tradicijalnom stilu. Svidelo mi se, nisam znala da je tako izgledala.
-Izvini shto pitam, ali, zar ti nemash neko snimanje danas?-Pitala sam jer mi je bilo malo chudno da ima jutro slobodno za mene. Ipak je bio rock zvezda.
-Oh boze! Dobro da si me podsetila! Skroz sam zaboravio! Izvini! –Choveche, nisam znala da je tako zaboravan. Dobro, znala sam da je imao naviku da gubi stvari ali da ih zaboravi? Nekako mi nije to ishlo uz njega. Svejedno, izgleda da necemo da radimo “ono” shto sam planirala. Moracu da chekam josh nekoliko dana. Super je shto sam ga uopshte upoznala ikad. A sad, ovo moze I da pricheka.
Izashla sam iz kuce I krenula ka svojoj kuci. Svo vreme sam razmishljala o Tomou. Ne znam zashto tako odjednom ponovo. Samo sam ga na dve sekunde videla I vec mi se mota u glavi. Zashto? Zbog chega? Onaj koga volim je Kai. Nisam mogla da zamislim nijednog da mi se svidja osim Kaija.
Pogledala sam ka mestu gde smo Kai I ja doruchkovali I tamo sam videla Tomoa. Izbechila sam ochi I nisam mogla da verujem. Zashto nisam mogla da verujem? Nisam ni ja znala. Polako sam se priblizala I da, bio je on. Nakon nekoliko sekundi, Tomo je primetio da ga gledam. Odmah sam se okrenula I krenula nazad mojoj kuci. Chula sam korake kako neko dotrchava do mene. Okrenula sam se I videla Tomoa. Celo telo je pochelo da mi se trese, ne znam zashto. Verovatno jer je bio poznata lichnost.
-Opet se srecemo!-Rekao je.
-Da…-Progutala sam knedlu.-Izgleda.
-Izvini zbog onog ranije, ja sam kriv!-Nasmejao se.
-Ne, ja sam kriva! Ja sam se zamislila I nisam razmishljala shta me okruzuje!-I ja sam pochela da smejem. Nekako, bila sam opushtenija sa njim. Nisam osecala preveliku poteshkocu da pricham.
-Inache, zovi me Tomo!-Klimnula sam glavom.
-Ja sam Yoko!-Uzeo je neko papirche iz svog dzepa I pocheo da pishe neshto. Verovatno njegov broj.
-Evo…moj broj!-Pruzio mi je papiric.
-Zashto tako odmah?-Chudno mi je bilo. Ipak smo se tek upoznali a on mi vec daje broj.
-Ko zna kad cemo ponovo da se sretnemo, a ne zelim da ne ostanem bez ikakvog kontakta sa tobom. Izgledash kao zanimljiva devojka.-Kada je to rekao, srce je pochelo da mi lupa kao da sam bila sa Kaijem. Ono “zanimljiva devojka” mi se vrtelo oko glave neprestano. Od kako sam otishla od njega pa sve do kuce. Da, priznajem, bilo je najchudnije jutro ikad. Prvo Kai, pa eto ga sad Tomo se umeshao u moj zivot. Trazila sam samo Kaija! Ne kazem da je Tomo losh, samo necu njega sad. Zelim da budem srecna sa Kaijem, a sad kad imam I Tomoa…Ko zna shta moze da se desi.

Pala je noc, bilo je oko 8 sati, a ja sam idalje razmishljala o njima dvojici dok je televizor bio ukljuchen beskorisno. Trebalo je da gledam seriju za to vreme, ali su mi misli odletele na drugu stranu. Izashla sam napolje da uzmem malo vazduha I videla sam kako neko dolazi. Ne, nije mi lichilo na Kaija. Kad je bio malo blize, bio je to Akira. AKIRA? Kako on zna gde ja zivim?!
-Oh, Yoko-Chan!
-Reita, shta radish ti ovde?
-Nemoj tako glasno da izgovarash ime “Reita”. Inache, doshao sam ovde jer mi je tako rekao Kai.
-Zashto bi ti to rekao Kai?-Sve sam morala da znam. Mislim, pogotovo shto je tu ispred Reita, a ne Kai.
-Pa, rekao, poshto on ne moze da dodje vecheras da ti ja pravim drushtvo.-Nasmejao se.
-Jel ti to ozbiljno?
-Da! Shta je tu chudno?! Ulazi unutra!-Rekao je to kroz shalu naravno. –Kupio sam pivo, zelim da ga shto pre popijemo!
Ushli smo unutra, nismo ni uzeli chashe; direktno smo pili iz flasha. Bili smo toliko pijani da nismo znali gde se nalazimo. Smejali smo se na svaku sitnicu. Flashe su bile svuda po sobi. Mislim da ih je kupio negde oko 15. Odjednom je Reiti pripalo muka I hteo je da povraca.
-IDI U KUPATILO, RETARDU! NE POREVAJ OVDE!-Pochela sam da se dernjam kroz smeh. On je jedva otishao do tamo. Tek nakon 2-3 minuta shto je otishao, I meni je pripalo muka. Otrchala sam tamo I zajedno smo u duetu povracali. Toliko smo dugo povracali da nakon shto smo se obrisali legli da spavamo u kupatilu pored cele kuce.

Kako sam se probudila osetila sam kako me boli stomak. Bila sam gladna, mislim, naravno. Celo veche nisam jela. Pochela sam da budim Reitu I kad je otvorio ochi rekao je.
-Nishta se nije desilo, jel da?
-Pa chim nisi go, nishta se nije desilo.-Pochela sam da se smejem.
-Treba da pozurimo da jedemo neshto, gladan sam kao vuk!
-Da I ja sam. Idemo tamo gde smo Kai I ja bili juche, vazi?-Predlozila sam.
-Oooohh… vi ste vec dotle dospeli?
-Pa nisi znao? On me je vec poljubio!
-Jeste li? Ooooo! Ovo treba da se slavi!
-Da, ali nakon shto jedemo!-Klimnuo je glavom I brzo smo izashli da jedemo. Naruchili smo ono shto je bilo prvo u meniju. Bili smo previshe gladni da bi smo se premishljali.
Kada smo zavrshili sa jelom, Reita mi je rekao:
-Znash, shvatio sam da si veoma zanimljiva devojka…-Eto, I on kaze da sam zanimljiva. Izgleda da stvarno jesam. –Pre sam mislio da si antipatichna, ne znam zashto, ali tako je izgledalo. Ali sam shvatio da uopshte zapravo nisi losha!
-Pa nisam ja losha, samo treba bolje da me upoznash!
-Pa da, tako je sa svima. Hocemo da krenemo?
-Gde?
-Pa kuci, eto gde.-Pocheo je da smeje.
-Ah… pa naravno. –A I ja sam nakon njega.
Kad smo izashli odatle Kai je krenuo da udje unutra. Pogledao nas je chudno I zastao.
-Reita…Yoko…shta vi radite zajedno?

Too good to be just a fiction: Chapter 3

Reita je izgledao zabrinuto, dok sam ja bila prilichno zbunjena.
-Pa zar mu nisi ti rekao da dodje kod mene umesto tebe?-Upitala sam.
-Um… ne? Zashto si Reita ishao kod nje?
-Imao sam pivo pa nisam znao sa kim da podelim I setio sam se nje.-Odmah je Reita odgovorio.
-Ne lazi! Imao si nas!- Ajoooj… osecam se kao da sam u nekoj drami.
-Pa dobrooo… Da, svidja mi se! I da jesmo se napili ali nishta nije bilo!-I njemu se svidjam?
-Jeste, nishta nije bilo! Inache ne bi izlazili odavde srecno!-Morala sam da kazem. Ne zelim da Kai bude ljut na mene, a I ne zelim da se njihovo prijateljstvo pokvari zbog mene.
-Upravo tako!-Slozio se.
-Pa ako je tako…-Kai je izvukao iz dzepa kljucheve od kuce.-…evo, Yoko-chan! Idi kod mene kuci I chekaj me!-Nasmejao se. Izgleda da je stvarno bio paranoichan da neshto bude izmedju Reite I mene. Ja se, zapravo, ne plashim zbog Reite, ja se plashim zbog Tomoa.
Kad sam krenula ka Kaijevoj kuci na pola puta sam srela Tomoa. Bash kao I proshlog puta. Jel ovo neka vrsta sudbine? Ne… ne zelim da pomishljam na tako neshto.
-Yoko! Pa kako si?-Uzviknuo je.
-Dobro sam, ti?-Nasmejala sam se.
-Pa valjda sam dobro. Gde si krenula?-Sad sam bila zbunjena. Da li da kazem da idem kod Kaija ili…? Poshto nisam mogla da se odluchim samo sam rekla:
-Kod dechka.-Ovo je zvuchalo chudno. Ne znam zashto.
-Oh…-Uzdahnuo je. Kao da mu je krivo ili tako neshto.
-Nego, poshto ja imam tvoj broj, mislim da bi bio red da ti imash moj.-Morala sam da skrenem temu. Ne zelim da mu bude neprijatno, poshto je pokazao kao da jeste. Chudno, nije nishta rekao, vec sam mu samo dala svoj broj. Izgleda da mu je stvarno bilo krivo zbog Kaija.
Kada sam stigla kod Kaija nisam bash dugo chekala. Vec nakon 20-30 minuta on je vec bio tu. A posle nekih pola sata on je vec bio na meni. Pa, deshavalo se. Napokon. Nishta drugo vishe nije bilo bitno, dok nije MOJ mobilni zazvonio. Zashto je morao neko da pokvari ovo? Kai je rekao da se ne javljam, ali nisam mogla da se ne javim. Nerviralo bi me. Ko zna dokle bi zvonilo tako. Kad sam pogledala bio je to Tomo. Kao da je znao… Dobro, znao je da sam kod Kaija. Ali bash je sad morao da zove. Javila sam se I rekao je.
-Izvini shto te sad zovem, znam da si kod dechka ali…hteo sam…da te … pozovem…-Nisam bila sigurna da li je namerno odugovlachio ili nije namerno. -…da izadjemo.
Bila sam u potpunom shoku. Pa ako je vec znao da imam dechka, zashto je uopshte pokushavao tako neshto. Nisam znala shta da odgovorim, ipak je Kai bio pored mene. Poshto je bilo konfuzno samo sam rekla:
-Ne znam…videcu…
-Oh…dobro…kapiram.-Dobro je da uopshte kapira neshto. Ne znam zashto je bilo teshko reci “ne” njemu. Mozda se plashim da ce da bude povredjen? Ali, opet, zashto se toga plashim?
-Ko je to bio?-Odjednom je upitao.
-Niko poseban.
-Ako je niko poseban, zashto izgledash…kao da ti je krivo zbog nechega? Obichno ti je krivo zbog nekog ako ti je stalo do njega.-Tu sam se zbunila i pogledala sam ga. Kako misli da mi je bash toliko stalo do Tomoa?
-Ne, nije mi krivo…-Ponovo sam skrenula pogled.
-Oh da, ochigledno da jeste. Shta se desilo?-Pa stvarno je zeleo da zna. Izgleda da nisam umela dobro da skrivam stvari.
-Pozvao me je da izadjemo vecheras!
-Ko?!-Odmah je upitao.
-Nebitno je to. I onako ne bi bilo ni od kakve pomoci. Verovatno hocesh sad da idem?-Zashto je moralo to sve da se zaklompikuje? Zashto meni? Mogla sam da imam sve shto sam pozelela sa Kaijem, a ono shto sam ja htela da me on voli. Dok se josh neko nije umeshao u moji zivot. Stvarno je bilo bespotrebno. Ali, izgleda, da ne moze nishta da bude savrsheno.
-Ne… ne zelim da idesh. Samo nemoj nikad da imash osecanja prema nekom drugom.
-Naravno da necu. Onog koga sam oduvek zelela si ti.
-Dobro je onda.-I tu me je zagrlio. Samo shto, obecati nekom da nikad necesh voleti nikog osim te osobe, je bilo teshko. Nikad ne znash shta moze da se desi da ti preokrene ceo zivot. Ali, za sad, mogu to da mu obecam.

Probudila sam se I setila se da nisam kod kuce. Brzo sam ustala I pogledala na sat. Dobro je, josh nije bilo previshe kasno da bi otishla na posao. Istrchala sam jer sam mislila da ce duze da mi treba da odem do tamo. Ishla sam shto je brze moguce. Odjednom sam chula motor iza mene kako se priblizava. Okrenula sam se I videla Tomoa.
-Zurish negde?-Gledala sam ga onako na motoru I podsecao je na Reitu. Bar malo.
-Nema potrebe…chak I ako zurim!-Jednostavno nisam mogla da dopustim da mi se on uvuche u zivot. Ali, bez obzira shto sam ja odbila nastavio je da me prati.
-Zashto si takva? Samo zelim da pomognem. Je li loshe ako nekom pruzish pomoc?
-Loshe je ako si ti taj koji pruza pomoc!-Odjednom mi je izletelo iz usta. Ali, jeste to delimichno bilo shto sam htela da kazem. Mada ni to nije pomagalo.
-Shta ti je bilo? Zashto si odjednom takva?-E tu mi je pukao film.
-E jel hocesh da ti kazem zashto? Zato shto nisi normalan! Jurish me a znash da imam dechka! Zovesh me sinoc I kazesh da se vidimo, a znash da sam kod dechka! Dobro je da nije bio ljut na mene! I sad te ovde ponovo! Jesi ti normalan uopshte?
-Zashto si onda rekla “ne znam” ako necesh? Jel teshko reci “ne” dechku koga ne volish? Ali dobro… radi kako hocesh.-Onda je otishao. I odatle pa sve do posla sam razmishljala zashto je bilo teshko? I lepo je rekao da ga ne volim. Moji mozak je najkonfuznija stvar u celom I na celom mom telu. Uvek je on problem. Ili ja previshe razmishljam? Da, mozda je to deo problema.
Kad sam se vracala sa posla, videla sam ponovo Tomoa. Zar on nema drugo shta da radi u zivotu? Samo sam ga zaobishla, kao da ga nikad nisam ni upoznala. Ali kako sam proshla pored njega uhvatio me je za ruku.
-Pusti me!-Rekla sam.
-Shta ako ne zelim?-Bash je voleo da se raspravlja, ha?
-Shta ako morash?
-Ne moram.
-I onako cu da te zaboravim nakon nedelju dana…Radim na tome.
-Pokushaj sad da me zaboravish…-I…poljubio me je. Odjednom nisam mogla da ga odgurnem. Kao da sam bila zapechanjena. Kad se odvoio je od mene pustio mi je ruku. Nisam se usudila da ga pogledam.
-Zashto me nisi odgurnula ako me ne volish?-Upitao je. Ali, htela sam da izbegnem moj odgovor, nego sam samo otishla. Previshe je bilo zbunjujuce. Taj odgovor je bilo teshko reci tog trenutka. Moji mozak je ponovo sam birao odgovore. Nisam bila sigurna shta uopshte osecam prema Tomou.
Otishla sam kuci I reshila sam da odspavam ovo popodne. Trebalo je da se odmorim jer ceo dan je bio naporan.
Posle 2-3 sati spavanja, neko je zazvonio na vratima.
-Idem!-Doviknula sam. Kad sam otvorila vrata, bio je tu Kai. Odmah me je poljubio I rekao.
-Hteo sam da se pozdravim, imam sutra turneju. –TURNEJU? Ali… ali… kako cu bez njega? Shta da radim?
-Uh…oh… Pa… -Nasmejao se.
-Ne brini, ne idem zauvek. Ali, bar da imamo pristojan “rastanak”.-Zatvorio je vrata i pocheo je da me svlachi. Nadam se da ovog puta niko nece da nas uznemirava. Posle nekog vremena, odeca je bila po celoj kuci. Napkon nisam vishe razmishljala o Tomou. Sve je bilo o Kaiju I meni te vecheri. Niko vishe, samo nas dvoje. I da, bio je veoma “pristojan” rastanak.
Probudila sam se I nisam videla Kaija pored mene. Nije valjda vec otishao? Aahh, nisam ga ni videla. Prava sam spavalica… Kad smo vec kod spavanja, koliko je sati? Pogledala sam u sat I videla sam da vec 15 minuta kasnim na posao. Brzo sam se obukla I izashla napolje. Danas necu da vidim Tomoa na motoru, a sad mi je bash trebalo prevozno sredstvo. Eto, kad ti neshto najvishe treba nije tu. Da, tako ti je to kad si ja. “Tomo, gde si sad kad mi trebash,” proshaputala sam sebi u bradu. Kad sam najzad stigla, nisu hteli da me prime da udjem. Kazu “mnogo sam zakasnila.” Shta da radim kad je Kai bio sinoc. Izashla sam iz zgrade I videla Tomoa. Ponovo. Na istom mestu. Ali, ovog puta nisam znala shta da uradim. Da li da mu se priblizim ili da se pravim da ga nisam videla?
-Yoko-Chan!-Prekasno, vec me je zvao. Josh koristio “Chan”. Shta li je pokushavao da uradi? Kad sam mu se priblizila rekao je.- Shta, vec je gotovo sa poslom?
-Ne, nego nisu me primili da udjem. Kazu da sam previshe zakasnila.-Okrenula sam ochima.
-Nego, zelim da ti pokazem jedno mesto.
-Mesto? Zashto? Gde? Kako?-Bila sam zbunjena.
-Pa, videcesh. Samo me prati.-Nisam znala zashto nisam odbila to, vec sam ga samo pratila. Neshto se deshavalo u mom mozgu shto ja nisam ni bila svesna. Volela ga nisam, to znam. Neshto je drugo bilo problem. A shta to, verovatno nikad ni necu saznati.

Too good to be just a fiction: Chapter 4


Kad smo stigli na to mesto, bila je to Sakura. Bila je prilichno velika I onda me je Tomo upitao.
-Znash zashto sam te ovde doveo?
-Ne…-Nisam ni znala zashto sam poshla sa njim.
-Postoji neshto chudno u vezi nje, mozesh li da pogodish?-Odmahnula sam glavom.-Pa, ovo je jedina Sakura koja ima roze cvetove chak I za vreme zime I jesena.
-Stvarno?!-Bila sam zaprepashcena. Nisam znala da postoji tako neshto.
-Da, stvarno… Retko ko zna za nju, ali ja sam hteo da pokazem to nekoj posebnoj osobi. –Je li to znachi da sam ja posebna? I on je za mene bio poseban, samo na neki chudan nachin.
-Ja sam posebna?-Upitala sam.
-Pochinjesh da mi budesh posebna, ali nadam se da cesh to da odrzish dosta dugo.-Pomislila sam da sam pocrvenela u tom trenutku. Nisam znala shta bi trebalo da uradim, nisam mogla da pomerim nijedan mishic u telu. On mi se sve vishe priblizavao, ali ja nisam mogla da dignem ruke da ga zaustavim. Nisam znala da li slusham mozak ili osecanja? Mozda su ovog puta osecanja preovladavala. Drzao me je chvrsto a onda je rekao.
-Nemoj nikad da odesh od mene…
-A..ali…ja tebe ne volim…-Ovog puta, nisam znala da li to stvarno mislim ili jednostavno odbijam chinjenicu. Sve se deshavalo prebrzo.
-Od tebe necu uzeti “ne volim te” kao odgovor.
-Ali da bi pocheo da volish nekog treba ti 2-3 meseca! A da se zaljubish 2-3 nedelje! Nemoguce je!
-Pusti sad psihologiju!-Okrenula sam ochima I pomislila u sebi “nemash argument, ha?”. –Zashto uporno odbijash?
-Tek te poznajem 4 dana!
-Jesi chula nekad za ljubav na prvi pogled?-Odjednom je upitao, nisam ochekivala ovakvo pitanja.
-Da, ali ne verujem u to!
-E pa veruj, jer se to upravo meni desilo! –Ostala sam bez rechi. Nisam znala shta bi trebalo da kazem. Ali onda sam rekla:
-To si ti umislio…-I onda sam se okrenula I otishla. Nisam mogla da ga slusham vishe. Shto sam vishe pored njega, to se vishe osecam… chudno I depresivno. Dok kad sam sa Kaijem osecam olakshicu. Kao da mi padne kamen sa srca. Nisam htela da odem pravo kuci nego sam otishla na mesto gde Kai I ja doruchkujemo. Shto sam duze sedela tamo, sve sam vishe razmishljala o Tomou I Kaiju. Nisam vishe ni znala shta osecam. Odjednom je neko doshao za moji sto I pitao me:
-Jesi ti Yoko Fujiwara?-Podigla sam glavu I videla Ruija. Rui…basista…vistlip.
-Da…-Bila sam josh vishe zbunjena. Shta on radi ovde? Kako zna moje ime?
-Tomo mi je dosta prichao o tebi.
-Kako znash kako izgledam?-Nasmejao se.
-Dobar je u opisu ljudi. Nego, doshao sam da porazgovaramo malo o njemu.
-Shta ima tu da se pricha? Vec ga znam dovoljno…-Uzdahnula sam.
-Ne znash ga…Ochigledno.-Ponovo se osmehnuo.
-Shta si sad ovde doshao? Da mi dajesh uputstva kako da ga koristim? Onom kome trebaju uputstva je Tomo! On treba da nauchi kako se ponashati prema devojci! I da ne treba da je spopada ako ona njega ne voli!-Nastala je kratka tishina a onda je Rui rekao.
-Slushaj, znam kako ti je, ali on je rekao da… da misli da si ti jedina devojka koja je drugachija od drugih. On se stvarno zaljubio…-Pocheo je da se smeje.-Chak I ako te je video nekoliko puta, neprestano pricha o tebi. Daj mu shansu…
-Ali, ne mogu da mu dam nikakvu shansu! Imam vec dechka!
-Molim te, to bi mu znachilo mnogo…
-I meni bi dosta znachilo da ne izneverim mog dechka! Vi ste svi ludi!-Ustala sam I izashla odatle. Oni svi nisu normalni. Zashto bih ostavila Kaija uopshte? Bash me briga da li bi Tomou to znachilo ili ne, mene on ne interesuje. Mislila sam bar da je Rui jedan od normalnijih. Ovako neshto bih ochekivala jedino od Tohye. Ali, chudo, pa nije on bio. Kad sam sitgla do svoje kuce, videla sam Tomoa. Ponovo? A ne, ovog puta necu da popushtam. Ne mora nikad ni da se vraca.
-Razgovarala si sa Ruijem?
-To se tebe ne tiche…-Rekla sam to trazeci kljuch da otvorim vrata.
-Da, tiche me se. On mi je drug.-Nisam htela nishta da mu kazem, vec sam samo ushla unutra. Chak I ako sam mu bila posebna, ne zelim da mu budem vishe. Otvorio je vrata ali nije ulazio unutra.
-Mislish ne mogu da otvorim vrata?
-Mislish ja ne mogu da ih zakljucham? –Zashto ga nisam ignorisala? Haah, stvarno ne umem da cutim ni 10 minuta.
-Mislish ja ne mogu da ti uzmem kljuch?-Rekao je to kroz osmeh.
-Da, mislim.-Uzela sam kljuch I kako sam htela da zatvorim vrata on me je uhvatio za ruku. Chvrsto je drzao I nije hteo da pusti.
-Dobro, uredu, pobedio si, sad idi!
-Necu.-I onda me je poljubio I ja sam ponovo postala paralizovana. Nastavio je da me ljubi I ja sam ga ponovo pushtala da radi shta hoce. Toliko sam ga pustila da smo ostali bez odece. Nisam osecala nikakvu grizu savest- to je ono shto je bilo najchudnije. Toliko o meni I mojoj “pravdi”. Kad sam bila sa Tomoom nije postajala nikakva pravda, nikakav moral. Osecanja su svakog puta vishe preovladavala I pochela sam da se zaljubljujem I psihologija je gubila jedan poen.
Kad je I to bilo gotovo svako je bio na svojoj strani.
-Ipak si me pustila?-Pocheo je da se smeje.
-Jer sam se sazalila, pa da te pustim malo…
-Neprestano lazesh! Podsecash na patoloshkog lazova! –Patoloshki lazov? Kako li se toga setio?
-Patoloshki lazov?! Ti si lud!
-Bio sam normalan dok tebe nisam sreo.-Ponovo se smejao.
-Samo se smej I necu vishe da lazem o sazaljivanju! Nego ce da bude iskreno sazaljivanje!
-Znachi lagala si? Znaaaooo saaaaaam…
-Nisaaaam!!-Pochela sam ponovo da odbijam da iskazem osecanja. Ja sam oduvek imala problem da pokazem osecanja.
-Jeeesiiii…
-Bash volish da terash po svome?
-Naravno, pogotovo kad znam da sam upravu.
-Pa dobro, to I ja radim.
-Da, mogao sam da primetim.
Posle pola sata vec smo spavali jer nas je stvarno izmorilo prichanje I ono pre toga. Dodushe, ja nisam odmah zaspala razmishljala sam o Kaiju. Kako to da nisam osetila grizu savest? To me je najvishe muchilo I izludjivalo. Zelela sam da ga vidim sad. Vec mi je nedostajao. Ako ne dodje uskoro zaljubicu se u Tomoa josh vishe. Ali, turneje su duge. Mislim da traju mesec dana. A sad je 15. maj. Ostalo je josh 16 dana. Bash je sad nashao da ode.
Probudila sam se I zatekla Tomoa kako I dalje spava. Zar je veca spavalica od mene? Pogledala sam na sat I videla da ovog puta necu da zakasnim. Oblachila sam se brzo za svaki sluchaj ako ne stignem na vreme.
Kad sam zavrshila sa poslom zatekla sam Kaija ispred zgrade. Shta je on radio ovde? Zar nije na turneji? Izgleda da umem da predvidjam stvari.
-Kai…shta radish ovde?-Upitala sam zbunjeno.
-Ruki je u sred koncerta izgubio glas pa smo morali da se vratimo.
-Izgubio ga je? Kako? Zashto? Neeeee da Ruki izgubi glas!-Nasmejao se.
-Uredu je shto brinesh, ali nishta nije strashno.
-Kako mislish nije strashno? To je neshto najstrashnije shto moze da se desi!-Samo shto nisam pochela da plachem, a onda me je on zagrlio. U njegovom zagrljaju sam se osecala najsigurnije.
-Ako ja kazem da je sve uredu, onda je uredu.-Odjednom sam se setila Tomoa. Kako cemo kod mene ako on I dalje spava?! –Pa hajde idemo kod tebe.
-NE!-Odmah mi je izletelo iz usta.
-Shto? Nije valjda da imash tajnog ljubavnika tamo?-Izbechila sam ochi I pochela da se smejem.
-Haha.. ne…bash si duhovit.-Kako je znao?
-Pa zashto ne onda?
-Nije mi chista soba… u neredu mi je. A mozemo I kod tebe, nismo odavno bili.-Morala sam brzo da se setim nekog razloga.
-Od kad tebe brine nered?-Upitao me je sumnjichavo. Kako cu sad da se izvuchem? Aaaah, moram brzo da smislim neshto.
-Pa brine meeee… chula sam da ako zivish u neredu postanesh agresivan. A ja ne zelim da zivim u neredu, a danas sam zaboravila da pospremim jer sam zurila na posao.
-Pa hajde da ti onda pomognem! Moze?-Oh bozeeeee, shta sad da kazem? U tom trenutku Tomo se stvorio pored mene. Pogledala sam ga zbunjeno I upitno.
-To ti je dechko? –Pitao je sa osmehom, pomalo podrugljivim. Jas am samo klimnula glavom. Ko zna shta moze sad da uradi. Nisam znala da li je bilo dobro shto je doshao ili bi bilo bolje da nije.
-Um, ko je to?-Pitao je Kai.
-Oh... to mi je brat! Dodushe nije mi rodjen brat…Prichala sam mu dosta o tebi!-Pogledao me je Tomo iznenadjeno, ali nishta nije rekao. Da je rekao neshto, ubila bih ga. Onda sam rekla Kaiju:-E, idemo mi kod mene sad!-Klimnuo je glavom I dalje gledajuci Tomoa sumnjichavo. Nije valjda da toliko ne umem da lazem. Kako smo se udaljavali od Tomoa sve sam se osecala chudnije. Kad smo stigli kod mene kuci, soba mi je apsolutno sredjena. Preokrenulo mi se neshto u stomaku, kao da znam da ce se neshto loshe desiti.
-Yoko… Soba ti je sredjena. Shta se ovde zapravo deshava? I ko je zapravo onaj koga smo sreli?-Josh vishe mi se vrtelo u stomaku I sve sam se osecala gore. Nisam osecala grizu savest ali sam osecala da neshto nije uredu. Neshto se deshavalo u mom mozgu I sa mojim osecanjima shto ja nisam josh otkrila. Da li ja vishe volim Kaija? Ili je to ipak Tomo?

Too good to be just a fiction: Chapter 5


Uzdahnula sam I nisam znala shta treba da kazem.
-Kai…On mi je samo brat!-Odmah sam rekla.
-Ne, nije…-Rekao je. Osetila sam se chudno I nisam mogla nishta da progovorim. Zashto se uopshte ovo deshavalo? Ipak, morala sam da teram svoje.
-Da, jeste! Prespavao je ovde sinoc jer se vratio iz Amerike! Ovde mu je bilo najblize!-Brzo sam morala neshto da izmislim. Jednostavno nisam mogla da pustim Kaija da tek tako ode.-Zashto mi ne verujesh?
-Jesi ikad bila zaljubljena?
-Da…naravno da jesam…-Zashto li me je to pitao.
-Pa onda sigurno znash da kad se osoba zaljubi postane joj sve sumnjivo… Jer ne da nikome da uzme njenu ljubav, jer je previshe voli. E pa tako je sa mnom. Izvini.-Zagrlio me je. Napokon sam osetila krivicu shto sam mu ono uradila. Njegove rechi su previshe uticale na mene. Bila sam spremna da sebe kaznim najgorom kaznom ikad. A kazna je da prestanem da vidjam Tomoa… Vremenom cu voleti I Tomoa, a to nije ono shto ja zelim. Odjednom je zazvonio Kaiju mobilni. Kratko je prichao sa tom osobom I onda je rekao.
-Izvini, moram da idem, vidimo se vecheras. –Poljubio me je I krenuo da ode, ali onda sam ja rekla.
-Jel to bilo u vezi Rukija?-Morala sam da pitam. Nakon onoga shto mi je rekao, stvarno sam se plashila da vishe nikad ne chujem Rukijev glas.
-Da…
-Jel dobro? Mogu da podjem sa tobom?
-Ne znam.
-Molim te, Kai, povedi me sa tobom, zelim da vidim Rukija!
-Dobro, dodji ovamo!-Prishla sam mu I on me je zagrlio jednom rukom.-Kad te Ruki toliko brine, idemo zajedno!-Da, naravno da me brine. Ipak, Rukijev glas je bio razlog zbog koga sam pochela da slusham Gazetto. I ako sad prestane da peva, moji zivot nece vishe imati smisla.
Stigli smo u bolnicu I kad sam videla Rukija brzo sam mu prishla.
-Ruki, jel cesh moci da nastavish da pevash?-Poshto nije mogao da pricha dobro, samo je slegnuo ramenima. Odjednom su suze pochele da mi idu neprestano I ja sam ga zagrlila. –Ruki, morash da pevash! Ti si jedini razlog zbog koga sam pochela da slusham Gazetto! Mozesh ti to I uspecesh da pevash ponovo!-Osetila sam da me svi gledaju zbunjeno. Ali, mene nije bilo briga, ne bih mogla da ostanem bez Rukija I njegovog glasa.
-Yoko, uredu je, Ruki nece da umre…-Reita je rekao I nasmejao se.
-Znam…-Pochela sam da brishem suze. -…ali, Ruki… nije to trebalo njemu da se desi…
-Ti si jedini fan koga znam a da ne slusha Gazetto samo zbog muzike.-Rekao je Uruha.
-Zapravo, moja sestra I ja vas ne slushamo samo zbog izgleda. A nadam se da ih ima josh takvih.-Rekla sam I nasmejala sam se.
-Takvi su retkost.-Rekao je Reita. Uruha je klimnuo a I ja sam.
-Ja previshe poshtujem Rukija jer je svojim pesmama mene skroz promenio.-Svi su se nasmejali I nadam se da im je bilo drago shto to chuju. Ushao je doktor I rekao da su posete gotove. Bilo mi je krivo jer mu roditelji nisu doshli. Ali, onda sam se setila da on nije bio u dobrim odnosima. Mada, opet, nijednog roditelja ne moze da bude bash briga za svoje dete.
Svo petoro smo otishli da ruchamo neshto. Kad smo jeli upitala sam Kaija.
-Gde cemo sad nas dvoje?
-Izvini ali ne mogu da podjem sa tobom treba da idemo u studio.
-Pa kako cete bez Rukija?
-Nece on dugo da ostane u bolinici, a mi cemo za to vreme da radimo. Tako da na kraju samo preostaje njemu da napishe tekst I da otpeva. –Objasnio je Reita.
-Ahh, bash shteta… a bash sam htela da budem sa Kaijem sad. Idem ja onda, vidimo se!-Onda je ustao Reita kad I ja. U tom trenutku je Kai pogledao nas dvoje I upitao.
-Gde cesh ti Reita?
-Pa da je otpratim, naravno.
-To ja treba da uradim.-Ustao je I krenuo ka meni.
-Pa vidim da ti ne ustajesh, pa ajde ja. Ali dobro sad, evo ti je.-Nasmejao se I posle ga pogledao ljubomorno. Krenuli smo I bila je bash duga tishina. Niko nije nishta rekao. Pokushala da se setim nechega da kazem, ali nisam uspela. Odjednom me je Kai pitao:
-Dokle ce da spava kod tebe onaj tip?
-Nemoj da ga zovesh “onaj tip”. Nije on bilo ko…Nije valjda da mi ni dalje ne verujesh?
-Ne znam. Nekako mi to ne izgleda bash pouzdano da ti je brat.
-Dobro, nemoj da mi verujesh…-U tom trenutku jedna devojka je dotrchala do nas. Pogledala sam je upitno, ali ona mene nije ni htela da pogleda. Devojka je Kaija odvukla negde na stranu. Bila sam iznenadjena I nisam znala shta da radim. Da je izmlatim ili da ignorishem I da odem? Mozda bi ipak trebalo da chekam da zavrshe. Odjednom se devojka podigla na prste I poljubila ga u obraz. Obesila sam vilicu I bila sam ukochena. Kai se okrenuo prema meni I prishao mi je.
-Nije ono shto mislish…-Ali ja nisam mogla nishta da kazem. Kad je proshlo nekoliko minuta rekla sam.
-Zar si vec nashao novu?-Nisam zelela da odem odande. Htela sam da razjasnimo stvari.
-Ona mi nije nova, ona mi je drugarica…
-Neko se nekom mnogo svidja, zato ste I drugari.-Podsmehunla sam se.
-Nije tachno!-Kai je uporno odbijao.
-Znachi tebi se ona svidja, ha? Zato I tako odbijash…Ako cemo tako, nije ni meni Tomo brat.-Zaobishla sam ga I otishla sam. Kai je I dalje stajao tamo. Verovatno nije mogao da veruje jer sam ga tako brzo prochitala. Odjednom sam osetila kako neko koracha iza mene. Pretpostavila sam da je to bio Kai pa sam se okrenula I rekla.
-I dalje me pratish? –Kad sam malo bolje pogledala, videla sam da je to bio Tomo. On je pocheo da se smeje.
-Da, pratim te.
-Izvini, nisam znala da si ti.-A onda sam ja pochela da se smejem.
-Raskinuli ste?-Upitao je.
-Ne, samo necemo da prichamo nekoliko dana. Nije ono bash bio raskid. Kako znash shta je bilo? Nisi valjda sve video?
-Aha…. Jesam. Stvarno je skot. Prvo tebi neshto pricha za mene a onda eto ga on sa novom…-Ovo me je nasmejalo. Umeo je da nasmeje ljude, u tome se razlikovao od Kaija.
-Kaze to mu je drugarica… Ali chisto sumnjam.-Okrenula sam ochima.
-Yoko, veruj mi, ne postoji prijateljstvo izmedju mushkaraca I zena. Jedino ako je devojka stvarno ruzna. Ali ni tad, tada je obichno izbegavaju mushkarci.
-Znam da ne postoji, ali kazi to njemu.
-Zna to I on. Trenutno su prijatelji ali kasnije ce to da predje u neshto drugo. Devojka nije ruzna, a ni on nije.
-Hvala, Tomo, bash si mi sad olakshao.
-Izvini…nisam hteo, samo pricham mogucnosti.-I tu me je zagrlio. Tek tad sam mogla da pochnem da plachem. Pa I pochela sam. Tomo me je ona upitao.
-Ti to plachesh?-I josh snaznije me je zagrlio. Nisam znala da je Tomo mogao da teshi nekog. Ovo je bio prvi put da se nisam osecala depresivno u njegovom zagrljaju. Verovatno jer nisam imala drugog oslonca tog trenutka.
Posle nekog vremena nas dvoje smo bili kod mene. Sedela sam na krevetu I gledala sam u jednu tachku. Tomo mi je gurao kesicu chipsa pod nos ali ja sam previshe bila ochajna.
-Yoko, plashish me, uzmi bar neshto.-Odmahnula sam glavom. Posle 2 sekunde ponovo je rekao.-Daaaj, nije taj jedini.
-Jeste…-Rekla sam bez predomishljanja. Mozda je to I bio tachan odgovor. Tad Tomo nije imao nishta da kaze. Uzeo je jedan chips I pocheo je da mi stavlja u usta. Ali ja nisam chak ni htela da otvorim usta.
-Puu kakva si…Uzmi bar neshto!
-Nemam apetit.
-Imacesh ga!-Pogledala sam ga upitno. Ostavio je chips na stolu I pocheo je da me ljubi. Ali, ja nisam mogla da pomerim nijedan mishic. Izgleda da mu ni to nije uspelo. –E pa… sad je dosta! Gde je taj skot?!-Ustao je iznervirano.
-Verovatno u studiju.
-Idem da ga sachekam ispred tvoje kuce. Verovatno ce da dodje da ti trazi oproshtaj ili tako neshto. A onda cu ja da mu razbijem nos.
-Nemoj!-Sad sam I ja ustala.-Ti nemash nikakve veze sa ovim!
-Imam veze sa tobom! Ne moze niko da ti tako neshto radi!
-Ako ja necu da mu lomim nos nemoj ni ti! On tebi nishta nije uradio!
-Mozesh li bar jednom da prihvatish pomoc kad ti se pruza?
-To nije pomoc! Josh vishe upropashtavash stvari! A sad izadji ako nemash pametnija posla da radish!-U tom trenutku Kai je ushao unutra. I ja I Tomo smo ga pogledali. Tu je nastala bash duga tishina.
-Tomo, molim te izadji sad…-Ja sam odjednom rekla. Poshao je da izadje I zastao je kod Kaija I rekao mu je.
-Ako se neshto loshe desi Yoko, imacesh posla sa mnom.
-Ne brini se, nece nishta. Neshto loshe bi se desilo da si ti sa njom. –Ali Tomo je to ignorisao I izashao je. Kai me je pogledao I rekao je.-Hocesh da mi oprostish ili…?-Jednostavno bilo je nemoguce da odbijem. Ko zna kad cemo ponovo da se sretnemo? Nisam mogla da propustim shansu koju imam sad. A I previshe ga volim. Dotrchala sam do njega I zagrlila ga.
-Ne mogu previshe dugo da se ljutim na tebe.
-Mozesh neshto da mi obecash?-Klimnula sam glavom, ni sluteci shta ce reci.-Okonchaj ono shto imash sa Tomoom. –Pogledala sam ga zabezeknuto, a onda sam skrenula pogled. Okretalo mi se u stomaku I nisam znala shta da kazem. A ipak sam obecala. Kai je onda ponovo pitao.-Mozesh li to da uradish? Ako ne, ovo ce biti kraj za nas.-Klimnula sam glavom nesigurno. Izgleda da sam stvarno morala. Ali kako da mu to kazem? Ne znam kako bi reagovao. U ovom trenutku sam morala da se odluchim izmedju njih dvojice. Trebalo je da izaberem Kaija, ali neshto mi je prichalo da to nije tachan odgovor.
-Kai…
-Da?
-Do kad imam mogucnosti da to uradim?
-Pa recimo…Za 5 dana neka to bude gotovo. Moze?
-Za 5??
-Zashto? Zar je toliko teshko okonchati to?-Slegnula sam ramenima I nisam znala shta da kazem. Kao da nisam mogla da to uradim. Odjednom je Tomo ushao unutra. Iznenadjeno sam ga pogledala.
-Izvinite shto vas uznemiravam, ali zaboravio sam mobilni.-Gledala sam ga I shvatalam da je sve bilo teze reci mu tako neshto. Ali, morala sam da se izborim za Kaija.
-Tomo!-Pogledao me je kako je stajao na izlazu.-Moram neshto da ti kazem, chekaj me ispred.-Klimnuo je glavom I izashao.
-Sad cesh to da uradish?-Upitao je Kai. Ja sam samo izashla iz kuce I otishla do Tomoa. Stajala sam ispred njega I jedva da sam neshto rekla.
-I shta to hocesh da mi kazesh?-Udahnula sam I nekako sam rekla.
-Ne mozemo da se vidjamo vishe.-Osetila sam da je bio iznenadjen.
-Zashto?
-Zbog Kaija!
-Da li ti njega stvarno volish ili samo to radish jer morash?-Na to pitanje nisam znala kako da odgovorim. Nisam znala odgovor. Je li ja stvarno radim to jer moram? Ne, jednostavno to nije moguce. Ja volim Kaija…valjda?

Too good to be just a fiction: Chapter 6


Stajala sam tamo I gledala u zemlju. Nekako nisam mogla da pogledam Tomoa u ochi. Trazila sam odgovor ali nisam znala koji je tachan bio.
-Ne znam.-Odgovorila sam.
-Znachi, jeste, radish to jer morash…-Rekao je Tomo.
-Nije tachno! Ja da ga ne volim nikad ne bih bila sa njim! Onog koga ne volim si ti!-Chak I ako sam to rekla, ni dalje nisam znala. Mozda je I bilo ispravno to shto je Tomo rekao…ili ipak nije? Ali, nemoguce je, nikad ne bih bila sa Kaijem da ga ne volim.
-Ne bih rekao. Nije tako bilo sinoc.
-To shto sam spavala sa tobom ne znachi da te volim!-Nisam htela vishe da pricham sa njim, pa sam otishla unutra kod Kaija. Osetila sam se krivo shto sam ono rekla Tomou, ali na neki nachin…I nije mi bilo krivo.
-Je li gotovo?-Upitao je Kai.
-Mhm…
-Drago mi je da jeste.-Kada je to rekao setila sam se ponovo one devojke koju smo sreli. Sad je bilo vreme da ja njega uslovim.
-A shto se tiche one devojke…Ko je ona?-Kai je skrenuo pogled I izgledalo je kao da ne moze da kaze.-Ako necesh da mi kazesh, onda zavrshi sve shto si imao sa njom, kao shto sam ja uradila.-Odjednom me je pogledao na isti nachin koji sam ja pogledala njega kad mi je rekao shta bi trebalo da uradim sa Tomoom. Ni dalje nishta nije rekao I vec mi je pocheo da ide na zivce.
-Shta je? Problem neki?-Rekla sam.
-Veliki…Problem je u tome shto ne mogu.
-Shta?!-Brecnula sam mu se.-A kao ja sam mogla?!
-Slushaj, moram da ti objasnim ovo.
-Shta imash da mi objashnjavash? Dovoljno si objasnio ovako!-Okrenula sam ochima. Bila sam toliko iznervirana da sam mogla nekom da otkinem glavu. Kao da je meni lako da zavrshim sa Tomoom.
-Molim te, slushaj. Problem je to shto sam se ja zaljubio u tebe, a u to vreme sam bio sa njom, tj. I dalje sam…I ne mogu da prekinem jer je ona veoma posesivna. Ako budem raskinuo, proganjace I tebe I mene. Zivot ce nam biti unishten.-Osmehnuo se malo, chisto da razbije monotoniju.
-Ti nisi normalan! Trebalo je to da zavrshish pre nego shto smo bili zajedno kad si se vec zaljubio kako kazesh!-Ponovo je skrenuo pogled. Izgleda da je shvatio da je on kriv. Nije njemu problem zapravo ona, njemu je zapravo bio problem da raskine. Plashio se da je izgubi, nju, a ne mene. Ja sam toliko bila zaljubljena u njega, da sam odmah raskinula sa Tomoom, a sad karma nece da me pochasti tako shto ce Kai da raskine sa njegovom devojkom. Ni karma vishe ne radi kao shto je pre. Mozda nije radila jer nije trebalo da okonchavam sa Tomoom nishta?
-Hocesh sad da idem?-Odjednom je upitao Kai.
-Ne znam…-Stvarno nisam znala. Da li bi trebalo da ostane ili da ode? Shta bi bilo bolje?
-Dobro, idem ja.-Uzeo je jaknu I izashao, a ja sam samo gledala kako odlazi od mene. Nisam znala da li je ovo kraj. U svakom sluchaju, ako je jeste, drago mi je da sam ga ikad upoznala. Uvek cu ga se secati I ponovo cu ga gledati kao samo chlana benda, a ne kao mog dechka. Ne, ne zelim da pomishljam na to. Definitivno sutra idem kod njega I da mu oprostim sve. Verovala sam da chovek ne moze da zivi samo bez vode I hrane, ali Kai je bio neshto vishe od toga. Nisam mogla da zamislim zivot bez njega nakon shto sam ga upoznala. Reshila sam da odem na spavanje da zaboravim na ovo sve.

Probudila sam se I setila se da ne moram danas na posao. Samo shto sam ustala krenula sam kod Kaija. Videla sam Tomoa ali nisam se zaustavljala. Nisam htela ponovo da rizikujem. Pokucala sam na vrata…niko nije otvarao…josh jednom…ni dalje. Verovatno nije bio kuci, pa sam krenula. Odjednom je otvorio vrata.
-Yoko?-Odmah kad je to rekao, okrenula sam se I zagrlila shto je jache moguce. Chvrsto sam ga drzala I nisam zelela da ga ponovo izgubim tako lako.
-Izvini, Kai…ja sam kriva!-Osetila sam kako se nasmejao.
-Ti mislish ja sam ljut na tebe?-U tom trenutku sam ga pogledala zachudjeno.-Nisam ja ljut na tebe, nego na sebe. Nije trebalo ono da uradim, zavrshicu sa njom danas.-Poljubio me je I uvukao me je unutra. I, ponovo se to desilo. Napokon sam se nisam osecala napeto I krivo, jer je sve sa Kaijem izgledalo ispravno. Kad smo zavrshili, Kai je rekao:
-Moram sad da idem u studio. Sad cu otici srecno na posao nakon ovoga.-Pocheo je da se smeje. Ustao je I pocheo je da se oblachi. Ja sam pochela da se spremam odmah posle njega. Poshto sam bila gladna, jer nisam doruchkovala, otishla sam da jedem. Videla sam Tomoa tamo I nisam sigurna da li bi trebalo da udjem. Ipak sam reshila da udjem, ali da ga ponovo ignorishem. Sela sam bash daleko od njega, da ne bi imali nikakav kontakt. Kad sam pochela da jedem, videla sam da se Tomo priblizava. Pokushavala sam da ga ignorishem dok je neshto prichao. Zavrshila sam sa jelom I samo sam platila. Kao da ga nikad nisam ni poznavala. Kako sam htela da izadjem, uhvatio me je za ruku, okrenuo I poljubio. Osetila sam kako ovog puta mogu da se branim, pa sam to iskoristila. Ali, avaj, bio je previshe jak. Odjednom, neko ga je odgurnuo od mene. Videla sam da je to bio Reita.
-Shta to radish?! –Upitao je Tomoa.-Ako ne mozesh da je osvojish nazad, znachi da je nisi zasluzio!-Tomo nishta nije rekao, samo je iznervirano izashao. Reita se okrenuo prema meni I rekao mi je da mu sve objasnim.
Sedeli smo na klupici u parku I ja sam pochela da mu objashnjavam.
-Videla sam ga I pokushala da ga ignorishem. Chudom, uspela sam u tome…nakon toga sam samo krenula da izadjem, nikakav kontakt, I onda me je okrenuo I poljubio. To je sve…
-A zashto chudom si uspela?
-Retko kad mogu da ignorishem ljude kad mi neshto prichaju.-Reita je klimnuo glavom kao da je razumeo.-Kako si se ti uopshte stvorio tamo?-Upitala sam ga I pochela da se smejem.
-Pa prvo sam hteo da vidim shta radish, odavno nismo razgovarali, ali poshto nisi bila kuci mislio sam da pogledam tamo gde si ti bila…
-Ohh…a o chemu si hteo da prichamo?
-O bilo chemu, svejedno. Pitaj me shta god hocesh.
-Jel imash devojku?-Odmah me je pogledao iznenadjeno, a onda se nasmejao.
-Imao sam do pre 2 nedelje. Mada, nije da je ne volim vishe… Ona je ta koja je htela da raskinemo, ali ja nisam hteo. Ja sam je pustio da ode, jer sam mislio da nije uredu da je forsiram da ostane sa mnom ako nece. Chak sam joj I tokom veze mnoge stvari dopushtao jer sam bio previshe zaljubljen, ali ovo je bilo teze, mada sam ipak na kraju popustio. Nisam mogao da je zadrzim, jer to ona nije htela. –Bila sam stvarno fascinirana njegovom prichom. Nikad nisam zamislila da neshto tako moze da se desi nekom kao shto je Reiti. Pogotovo ako devojka njemu raskine a ne on njoj. Izgleda da se I takvi zaljubljuju I mogu da popuste.
-Stvarno ne kapiram kako neko moze da prestane da voli nekog kao shto si ti.
-Izgleda da je sve moguce.
-Ali meni ovako neshto ne moze da bude moguce. Verovatno je ona samo to umislila.-Pocheo je da se smeje. Stvarno ne znam zashto je to bilo toliko smeshno.

Pala je noc a ja sam chas gledala u telefon a chas u vrata. Chekala sam Kaija da se javi ili da dodje. Ni jednog trenutka se nisam pomerila. Odjednom mi je zazvonio mobilni I odmah sam se javila ni gledajuci ko me zove.
-Yoko, izadji ispred, imam neshto da ti kazem.-Chula sam Tomoov glas. Iznenadila sam se I rekla.
-Ti ni dalje ne odustajesh? Nema shanse!-I krenula sam da prekinem vezu dok Tomo nije rekao.
-Volim te!-Samo sam drzala mobilni I ponovo sam se ukochila. Nisam nishta rekla ni uradila, jer nisam ni mogla niti znala shta.-Molim te nemoj da bezish od mene, ne mogu bez tebe!-Da, kao ni ja bez Kaija. Verovatno je Kai bio prepreka zbog koje nisam mogla nishta da kazem.
-Tomo, izvini, ali…-Krenula sam da kazem neshto, ali on me je prekinuo.
-Znam! Znam vec sve, ali ne znam shta da radim ako me odbijesh.
-Doci ce nova, nisam ja jedina.-Tad sam prekinula vezu. Osetila sam se uzasno. Da se ne bih vishe osecala tako, krenula sam kod Kaija, poshto nije on dolazio kod mene. Kad sam izashla iz kuce, videla sam Tomoa. Skrenula sam pogled I samo ga zaobishla. Ovog puta me nije zaustavljao, izgleda da je napokon skapirao da ga ne zelim. Ali chak I ako sam ga odbila, osetila sam se prazno I ochajno.
Kad sam stigla do Kaijeve kuce, prozori su bili ugasheni I izgleda se josh nije vratio. Bilo je chudno poshto se obichno u ovo vreme vraca. Nisam htela da odlazim nego sam samo sela pored njegovih ulaznih vrata I chekala ga. Bilo je I 10 I 11 sati ali njega ni dalje nije bilo, a ja se nisam pomerala odande. Poshto sam toliko dugo chekala, prispavalo mi se. Jedva sam se suzdravala da se ne uspavam, ali bilo je bezuspeshno. Pochela sam da se uspavljujem, dok nisam chula korake kako idu prema meni. Odmah sam se podigla.
-KAI!-Uzviknula sam. Priblizio mi se I upitao zbunjeno.
-Koliko vec dugo chekash tu?-Slegnula sam ramenima.
-Verovatno od 8 sati…
-Ti si luda, ulazi unutra.-Pocheo je da otkljuchava vrata I ushli smo. Kad smo seli na krevet upitala sam ga.
-Gde si bio sve do sad?
-Bio sam da razreshavam stvari sa onom devojkom.
-Jesi? I kako je proshlo? Jesi uspeo?
-Bilo je napeto, ali na kraju sam uspeo.-Zagrlila sam ga.
-Nikad vishe necu da te pustim da odesh od mene!-Rekla sam napokon neshto shto sam stvarno mislila. I napokon nije bilo nikog drugog osim nas. Nije bilo vishe Tomoa koji mi se motao po glavi. Najzad smo mogli da provedemo vreme a da ne razmishljam o problemima. I, shvatila sam, da nisam raskinula Tomou jer sam morala, nego zato shto sam volela Kaija.

Too good to be just a fiction: Chapter 7


Probudila sam se I videla da Kai nije bio tu. Pogledala sam po celoj kuci I nije bio nigde. Odjednom sam videla papirche na stolu u dnebnoj sobi, gde je pisalo:”Otishao sam da kupim doruchak! Ne idi nigde!”. Sela sam I chekala ga. Chekala sam ga dosta dugo, ne znam zashto je bilo toliko teshko da se kupi doruchak. Ali, ja sam ga ipak chekala dok mi se stomak grchio od gladi. Taman kad sam bila sigurna da nece da dodje I krenula da izadjem, eto njega.
-Gde si poshla?-Rekao je I nasmejao se.
-Pa vidim da te nije bilo dosta dugo…
-Zar si stvarno mislila da necu da dodjem?-Slegnula sam ramenima.
-Ne znam, nikad se ne zna.-Pocheo je da se smeje I ushao je unutra.
Kad smo pojeli, nekako mi se nije ishlo kuci. Ostala bih sa njim zauvek tamo. Ali, on je morao da ide u studio, pa sam morala da idem. Ishla sam sa njim do studija, da bi mu pravila drushtvo I onda sam krenula kuci. Mislila sam da ce me Tomo I ovog puta chekati ispred kuce, ali na srecu nije. Kako sam krenula da udjem unutra, neko je povikao.
-Yoko! Stani!-Kada sam se okrenula, bio je to Tomo. A samo shto sam pomislila na njega… Jel ja imam neke moci?
-Shta je sad?
-Stvarno necesh da razgovarash sa mnom? Shta ti je taj uradio…-Okrenuo je ochima.
-Neshto to nikad necesh umeti…Zadrzao me je zaljubljenom u njega 4 godina, a ti ni 3 minuta! Zashto uvek zelish da mi upropastish dan?!
-Ali ti nisi zaljubljena u njega! I ne zelim da ti unishtim dan nego ne zelim da te izgubim!
-Otkud ti znash da li sam ja zaljubljena u njega ili ne? Nisi me zasluzio, zbog toga cesh me I izgubiti!-Okrenula sam I ushla u kucu, lupivshi vratima. Zashto ne zeli da me izgubi? Nisam ja jedina. Ali, ipak Tomo nije ni dalje popushtao. I dalje je terao po svome, bash kao I ja. Tada sam shvatila da smo zapravo slichni. Ushao je unutra I zatvorio vrata.
-Ko ti je rekao da smesh da udjesh?!
-Bog ljubavi…-Nasmejao se. E sad mi je doshao do glave…
-Znash shta si ti? Ti si fizichki odbojan, intelektualno si retardiran, vulgaran, bezosecajan, sebichan, glup, nemash ukusa, nemash smisla za humor I smrdish…-Gledao me je iznenadjeno, neochekivajuci da cu ga tako nazvati. A onda je pocheo da se smeje.
-Tako nije bilo pre neke vecheri.
-Vec sam ti rekla da sam se sazalila na tebe! Zashto uopshte postojish?! Takve kao shto si ti bi trebalo paliti na lomachi...
-Eeeeej! Pazi shta prichash! Nemoj da si tako zla!
-Onaj ko je ovde zao si ti!
-Ne bih bio da me samo prihvatish…-Vishe mi je bilo muka da se svadjam sa njim, pa sam rekla.
-Molim te, napusti moje prisustvo…Znash gde su vrata vec.-Nije rekao neshto, niti se pomerao. Stajao je I gledao u mene. Posle nekog vremena samo je rekao:
-Uredu, ako necesh vishe da me vidish…-Kada je to rekao, kao da me je neshto preseklo u stomaku. Da li je on bio iskren shto ga vishe necu vidjati? Nisam bila sigurna da li je to bilo dobro ili loshe. Ipak, nece imati vishe bilo ko da uznemirava Kaija I mene.

Prolazili su dani I nedelje, I ni dalje ni traga ni glasa od Tomoa. Nekako sam osecala prazninu u mom zivotu, ali opet kao neko osvezenje. Chak I ako sam u ovom trenutku bila pored Kaija, razmishljala sam o Tomou. Sama pomisao na njega bi me terala u depresiju. Nisam smela to da dopustim dok sam sa Kaijem.
-O chemu razmishljash toliko?-Odjednom me je upitao Kai.
-Ah, nishta…samo sam primetila da u poslednje vreme manje vidjam Tomoa.
-Zar to nije super?-Samo sam klimnula glavom. –Inache… moram neshto da te pitam.-Odjednom mi je srce jako udaralo zbog te mocne rechenice. Svaki put kad bi mi nekao rekao da treba da razgovara sa mnom, neshto mi se prevrne u stomaku.
-Pitaj…
-Je li ti volish Tomoa?
-Ne…naravno da ne.-I u ovom trenutku sam tako I mislila. Nisam ni osetila nikakvu nelakocu niti nishta slichno. Izgleda da je bilo koja simpatija prema njemu otishla.
-Dobro je, jer znam da si pre, kad sam hteo da raskinesh sa njim…ipak si ga volela tad.
-Nisam ga volela, samo mi se…na neki nachin…svidjao. Ne mozesh da volish nekog iskreno nakon nedelju dana, to sam I njemu rekla.-On je klimnuo sa razmuvanjem. Otishli smo do mene I odmah nakon shto smo ushli, posle 2 minuta bili smo na krevetu. Ali, kako sam otvorila ochi, uchinilo mi se da je bio Tomo. Kako sam se uzrujala, gurnula sam ga od sebe. Kad sam shvatila shta sam uradila, neduznom mushkarcu pochela sam da se izvinjavam.
-Zashto si to uradila?
-Uchinilo mi se da si Tomo…a ne zelim vishe da ga vidim. –Zagrlio me je I pocheo je da me teshi. –Ne mogu da verujem shta sam uradila.
-Uredu je, dobro da si me uopshte odgurnula od sebe zbog toga.-Nakon toga smo samo zaspali. Ali, ja nisam mogla da zaspem. I dalje sam se osecala neprijatno I glupo. Bash je sam sad nashla da se setim Tomoa. Posle nekog vremena nekako sam se uspavala.
Stiglo je jutro. Setila sam se da treba da idem na posao pa sam pozurila. Kad sam izashla, ugledala sam Tomoa. Odjednom kao da mi se smrklo kad sam ga videla, ali opet nekako…srecno? Ali, nisam smela da se zaustavim pa sam samo proshla pored njega. Chudo, pa me nije zaustavio ovog puta. Kao da se nikad nismo ni upoznali. Zbog toga nisam ni mogla da se skoncentrishem na poslu. Jedva sam chekala da se zavrshi I ovaj dan pa da krenem na raspust. Bio mi je neobjashnivo potreban, jer nisam mogla da se skoncentrishem na posao zbog ovih lichnih problema.
Kad sam napokon izashla iz one zgrade, osetila sam se osvezeno I opushteno…dok nisam videla Tomoa sa drugom osobom. Osetila sam ponovo onaj uzasan osecaj u stomaku. Ali, morala sam da se pravim da nishta nisam videla. Ne znam zashto sam se osecala onako uzasno. Kako sam proshla pored njega, pogledao me je. Odjednom, kao da je srce htelo da mi iskochi iz usta. Ali, nisam smela da pokazem nikakvo osecanje, chak Iako sam iznutra umirala. Shvatila sam da sam se sve vishe zaljubljivala u Tomoa, chak I ako to nisam htela. Pa, obichno ti se desi ono shto uporno odbijash I necesh. Nije nishta rekao, ali mogla sam da osetim da je I njemu nije bilo lako, pogotovo shto me je u tom trenutku video. Kad sam stigla kuci, jednostavno nisam mogla da zaustavim suze. Nije trebalo onog puta da ga pustim da ode, ali sad je prekasno. Ovog trenutka sam jedino htela da dodje I da kaze da me nikad ne ostavi. Da, volela sam Kaija, ali I Tomo je zauzimao vazno mesto u mom srcu.
Odjednom, neko je pokucao na vrata. Pretpostavila sam da je bio Kai pa sam brzo pochela da brishem suze. Otvorila sam vrata I jeste bio on:
-Yoko-Chan! … umm…zashto si plakala?-Izgleda da nisam dobro sakrila.
-Nisam, nego sam umorna.
-Oh. Chuo sam da si dobila raspust pa sam mislio da bi trebalo da provedemo malo vishe vremena zajedno.
-Da, I ja sam tako mislila.
-Ok, dolazim po tebe u 6 I idemo zajedno da vecheramo, vazi?-Klimnula sam glavom.
Samo shto nije bilo 6 a ja sam se brzinski spremala. Odmah nakon shto sam zavrshila, Kai je stigao I krenuli smo.
Jeli smo I kako smo hteli da izadjemo, Tomo I njegova devojka su hteli da udju. Kad su se Tomoove I moje ochi susrele, odmah sam skrenula pogled a moje srce je udaralo snazno. Ponovo smo samo proshli jedno pored drugog…shta bi drugo uradili?
-Zar ono nije bio Tomo?
-Mhm…
-Dobro je da te je preboleo, inache ne bi bilo dobro.-Nije me josh preboleo, to sam znala, ali je pokushavao. Bash kao I ja shto sam radila. Nakon toga je stupila duga tishina. Samo se chuo vetar, dok Kai nije rekao.
-Mogu neshto da te pitam?
-Slobodno…-Nasmejala sam se.
-Kad bih te pitao…iskreno…da li bi se udala za mene?-U tom trenutku sam se ukochila I nisam znala shta da kazem. On me je prosio ili shta? Znoj je pocheo da me obliva I nisam mogla normalno da dishem. Imala sam shansu da provedem sa Kaijem ceo svoj zivot?!
-Zashto…me to odjednom pitash?
-Jer mislim da si ti prava.
-Ali kad? Kako? Gde?-Pocheo je da se smeje.
-Naravno da ne odmah. Ali, negde za mesec dana, da li bi zelela?
-Mozda…ne znam…zavisi u kakvoj situaciji budemo tad.
-Da, slazem se sa tobom. Ali, za mene, ja bih mogao da te ozenim vec sutra.
-Mogao bi?
-Da…Naravno da bih mogao.
Kad sam se vratila kuci, celo veche sam razmishljala o tome. Nikad nisam zapravo razmishljala da se udam za Kaija. Ne znam na shta bi to izgledalo uopshte. Ali, verovatno bih pristala na tako neshto. Mislim, ako ti se vec pruza takva prilika zashto da ne prihvatish? Ali, Tomo je bio problem. Kako bi on reagovao na to?

Too good to be just a fiction: Chapter 8


Stiglo je jutro I odmah se chulo zvono na vratima. Jedva sam otishla do tamo, ali kad sam otvorila bio je to, ni manje ni vishe nego Tomo.
-Tomo-kun?-Iznenadjeno sam upitala.
-Videla si da imam devojku trenutno?-Klimnula sam I skrenula pogled.
-Samo zbog toga si doshao?
-Ne…-Krenuo je neshto da kaze ali sam ga ja prekinula.
-Udacu se za Kaija!-Odjednom mi je izletelo iz usta.-Zapravo, mozda za neki mesec… ne odmah.-Kada sam to rekla ponovo sam osetila onaj grozan osecaj u stomaku. I shvatila sam, da zapravo nije to shto sam htela.
-Ah…-Sad je on skrenuo pogled. Prvi put sam se osecala nelagodno dok sam razgovarala sa njim. Odjednom sam ga zagrlila, kao da me je neka visha sila naterala to da uradim. Kao da vishe nisam imala kontrolu nad mojim telom I kao da nisam mogla da biram shta cu da kazem.
-Tomo… Ne zelim da te vishe nikad ne vidim, ali sa druge strane ne zelim da kvarish ono shto imam sa Kaijem. Ono kad sam ti rekla da te ne volim, nije bila kompletna istina… tad nisam ni znala shta osecam prema tebi, ali sad znam.-Nisam mogla da verujem shta sam rekla, ali mislim da je to bilo ono shto sam stvarno osecala prema njemu. Zapravo, ovo je bio prvi put da nekom tako lako priznam svoja osecanja.
-Yoko-Chan... Nisam znao da cesh to meni zapravo da kazesh. Chak I kada vichesh na mene I chak ono kada si me oterala od sebe nisam prestao da te volim. –Onda je uzdahnuo I krenuo da kaze neshto, ali ga je prekinuo pljesak rukama iza nas. Odmah sam ga pustila I okrenuo se da vidi ko je. Bio je to Kai…Nije valjda bio svo vreme tamo? Da, sigurno jeste. Nisam znala shta da radim, bila sam uplashena shta ce reci. Ali, sigurno ne bi mogao neshto lepo da kaze. Chak I ako bi rekao, verovatno bi to bilo sarkastichno.
-Bravo! Chekao sam I ovo da vidim! Yoko, stvarno si me izneverila… Ja sam tebi mogao da ponudim da se udash za mene iz ljubavi, a ti meni ovako vracash?!-Mislila sam da ce nakon ovoga da ode, ali I dalje je stajao tamo.
-Chekaj, Kai! Nikad nisam rekla da te ne volim! Jednostavno, ja ne mogu da budem sa nekim prema kome nemam nikakva osecanja! Osecala bih grizu savest! Ali…nikad ne mozesh da obecash sebi da necesh da volish nikog drugog osim te osobe! Ne mozesh protiv osecanja… Borila sam se protiv ljubavi prema Tomou, ali bilo je neuspeshno! Ne zelim da ostanem bez tebe a ni bez njega!-Tu je nastala kratka tishina. Tomo nishta nije progovarao. Napokon je Kai neshto rekao.
-Moracesh da se odluchish izmedju Tomoa I mene. Ne mozesh obojicu da nas imash… Realno, ni meni ni Tomou nece da bude lako znaju da imash josh nekog pored nas.-Skrenula sam pogled. Bio je u pravu. Ne bi trebalo da budem toliko sebichna. Mozda bi bilo bolje da pogledam shta drugi osecaju. Ali, ta moja sebichnost je bila previshe jaka. Da li bi trebalo da budem sa Kaijem? Ili sa Tomoom? Odgovor nisam znala. Htela sam da ih imam obojicu, ali oni to nisu zeleli. Da, bilo je to josh jedno chudno jutro, od kada sam upoznala njih dvojicu.
Bilo je 2 sata I otishla sam neshto da doruchkujem. Dok sam doruchkovala, I dalje sam razmishljala o njima dvojici. Pomislila sam kako bi trebalo da idem kod psihologa za savete. Chak I ako sam studirala psihologiju, svako ko se zaljubi pochinje da bude idiot. Trebalo mi je saveta, a to od Reite nisam mogla da trazim. Naravno da bi on glasao za svog druga. Ruija josh manje mogu da pitam, s obzirom koliko voli Tomoa. Jedino mi preostaje psiholog. On ce jedini biti objekitvan u ovoj situaciji.
Kao shto sam rekla, otishla sam tamo. To je bio prvi put da idem tamo, obichno sam sama sebi bila psiholog. Ali, ochigledno da ne mozesh sve sam da reshish.
Isprichala sam mu ceo problem I celu prichu.
-Ufff…ovo je stvarno teshko, s obzirom da ih volish obojicu.-Rekao je.
-Da, znam…Zato ni ne mogu sama da reshim.
-Ali, uvek postoji onog koga volish vishe. Pa, koga od te dvojice volish vishe?-Slegnula sam ramenima a onda sam rekla.
-Kaija volim duze, ali…
-To je dovoljno!-Prekinuo me je.-Ako ga vec volish toliko dugo, to znachi da ga volish vishe. Znachi da je on to zasluzio.
-To znachi da moram da izaberem Kaija?-Upitala sam.
-Ne morash, to je na tebi. Ali ako si oduvek zelela, kako kazesh, da imash dechka Kaija…Zashto da propustish tu priliku? Tad nisi ni znala za Tomoa.
-U tome je problem, shto nisam znala za Tomoa. Mislila sam da ce da bude lako, sve dok njega nisam srela. Ohhh booozeee, zashto se to meni deshava?!-Pochela sam da se nerviram oko svega ovoga ponovo.
-Vec sam rekao. Da sam na tvom mestu, izabrao bih Kaija. Jer, to je ono shto si oduvek zelela, zar ne?- I tada sam odluchila. Izabracu Kaija, ipak njega volim I volela sam ga vec dosta dugo. Zashto bih sve bacila u vodu zbog nekog lika koji mi se sasvim sluchajno umeshao u zivot? Sve je izgledalo tako prosto I jednostavno, ali u mojoj glavi se sve mutilo. Ipak, pored svega moram da se borim za ono shto oduvek hocu.
Kad sam se vratila kuci, ispred vrata me je chekao Tomo. Zbunila sam se, a on se samo nasmeshio.
-Shta radish ovde?-Upitala sam ga.
-A shta bih inache radio ovde?
-Pa da…gluo pitanje..ajde udji.-Nisam znala da li bi trebalo da kazem Tomou koga sam izabrala ili da chekam koji mesec pa da vidi sam? Trebalo bih da chekam, da se sam uveri. Ovako, ako bih mu sad rekla, naterao bi me da promenim mishljenje njegovim chudnim metodama. Prichali smo neko vreme, a onda je Tomo upitao:
-Pa…jesi izabrala izmedju nas dvojice?-Nisam smela da mu kazem ili bi trebalo sad kad je pitao? Ne, definitivno ne smem josh nishta da mu kazem.
-Ne znam…teshko je.-Zapravo I jeste bilo teshko samo shto sam se brzo odluchila za Kaija.
-Hocesh da ti kazem zashto bi trebalo da izaberesh mene?-Nasmejao se.
-Izabrala sam Kaija…-Ponovo mi je samo izletelo iz usta. Mislim da je trebalo da mu kazem jer bi me sigurno ubedio da izaberem njega.
-Kajacesh se.-Rekao je I krenuo da ode.
-Kako to mislish?!-Odmah sam se brecnula.
-Mislim da nije ispravno…Doci cesh do mene I pocheti da plachesh kako hocesh mene a ne njega. Kao shto si rekla ovog jutra…Necu da padam ponovo na to.
-Shta bi trebalo ovo sad da znachi?-Upitala sam ga dok je sve na meni drhtalo. Je li je ovo znachilo kraj?
-Ne dolazi po mene ponovo ako ne mislish stvarno da ostanesh sa mnom.-To je bilo stvarno zadnje shto sam chula od njega. Mozda je stvarno bilo pogreshno to shto sam izabrala Kaija. Ali, sad je bilo prekasno da povratim Tomoa.
Od kako je on otishao, nisam mogla da prekinem da razmishljam o tome. Onda je neko pozvonio na vrata. Kad sam otvorila bili su to Ruki, Reita, Uruha I Aoi. Shta su oni radili ovde? Videla sam samo da su se svi kezili kao nenormalni. Ushli su ni ne pitavshi me da li smeju.
-Ljudi shta radite ovde?-Osecala sam se kao Snezana I 7 patuljaka. Samo shto josh njih 3 nije bilo tu.
-Pa ovde smo jer nam je Kai rekao oko venchanja…-Rekao je Ruki.
-I mi hocemo da pomognemo u biranju stvari za tebe.-Rekao je Uruha.
-I za stvari na venchanju…-Rekao je Aoi. Bila sam zbunjena jer je venchanje trebalo da bude za neki mesec a ne sutra.
-Chekajte…Venchanje nece da bude sutra nego…
-Sledece nedelje?-Rekao je Reita I svi su pocheli da se smeju.
-SLEDECE NEDELJE?-Uzviknula sam. Svi su klimnuli glavom.
-Hocemo li da pochnemo?-Upitao je Uruha I svi su me izvukli napolje. Choveche, bilo je sledece nedelje a da ja to nisam ni znala. Sve je bilo tako chudno I sve mi se pomutilo u glavi. Rekli su mi ovo kao iz neba pa u rebra. Kupovali smo dosta dugo, negde do 8 sati uveche. Vecinu stvari koje su trebale da se kupe za mene je birao Ruki. Mislim, ko bi drugi? On se jedini razume u takve stvari iz benda. Ovo je bilo tako super da idem sa the GazettE u kupovinu. Ovako neshto bi svaki fan pozeleo, ali se meni samo ostvarilo. Kad smo se vracali upitala sam ih:
-Shta cete da radite sa PSCompany?
-Vec smo se ispisali odatle, tako da nemoj da te brine.-Rekao je Uruha. Kad sam se vratila kuci pochela sam da razmishljam o svemu. Je li ja treba onda za neki dan da odem da upoznam Kaijeve roditelje I Kai moje? Sve se tako brzo deshavalo, kao da sam juche upoznala Kaija. Odluchila sam da odem u krevet I da se odmorim, da jednostavno vishe ne razmishljam o svemu ovome. Moji zivot se pretvorio u potpunu dramu. Nisam mislila da ce biti ovako teshko. Nisam planirala ovako neshto da se desi.
Probudila sam I neko je pozvonio na vratima. Pogledala sam na sat I bilo je 2 sata popodne. Oh boze, zar sam toliko dugo spavala? Brzo sam se obukla I kad sam otvorila, bio je to Kai. Nasmejala sam se I poljubio me je. Upitala sam ga da li hoce da udje ali on je rekao:
-Necu da se zadrzavam. Hteo sam samo da kazem da vecheras u 6 da budesh kod mene.
-Zbog chega?
-Treba da upoznash moje roditelje.-Odjednom, osetila sam kao da me je neshto preseklo. Hiljadu misli mi je u tom trenutku proshlo kroz glavu. On se nasmejao I rekao.-Ne brini, nije to nishta opasno. Ne mozesh da im se ne svidish.
-Pretpostavljam…-To je jedino shto sam u tom trenutku mogla da kazem. Kaijeva majka, kako sam videla sa slika, mi je izgledala kao prijatna zena. Dodushe, Kaijevog oca nisam videla. Ochevi su obichni ti koji su zadrti. Ali, Kai nije neshto posebno prichao o ocu, tako da verujem da ni on nije losh chovek.
Pozvala sam negde oko 4 sati Reitu. Trebalo mi je malo podrshke, a Reita je bio jedini koga sam ovog trenutka imala. Kad je stigao bilo mi je nekako lakshe. Sve ono shto nisam mogla da podnesem sad je izgledalo lakshe. Ne znam zbog chega. Verovatno jer je Reita bio takva osoba.
-Pa zbog chega si me zvala?-Upitao me je.
-Znash…Vecheras u 6 idem da upoznajem Kaijeve roditelje I nekako mi sve teshko pada. Skroz sam nervozna…I treba mi neko da to malo ublazi.
-I mislish da ja to mogu?
-Pa tako mi se chinish kao osoba.
-Ne znam shta bi tachno trebalo da uradim…
-Prichaj…o bilo chemu. –Rekla sam.
-Samo to?-Slegnula sam ramenima.
-Ako imash neshto drugo, slobodno.
-Znash kako sam ljubomoran na Kaija! On je takav srecnik da te ima uz sebe. Voleo bih I ja da imam nekog takvog pored sebe.-Odmah mi je sinula ideja I nasmejala sam se.
-Nemoj da si takav. Evo, ako hocesh, sutra mozemo da ti nadjemo nekog.-Rekla sam dag a uteshim. Bash bi bilo zanimljivo da mu trazimo devojku. Nisam znala da je Reita bio toliko ochajan. Mislim, ipak je to Reita a ne neko bezveze.
-Ti cesh da mi nadjesh devojku?-Upitao je zbunjeno.
-Ne, ici cemo zajedno.
-Kako cemo to da izvedemo?
-Imam ja ideje, nishta se ti ne brini. Samo ti dodji sutra oko 8 ovde I videcesh.-Vec je bilo 10 do 6 I ja bih trebalo da podjem, poshto necu tako brzo da stignem kod Kaija. Pozdravila sam se sa Reitom I krenula da se suochim sa Kaijevim roditeljima. Hocu li uopshte da im se svidim? Sve je tako bilo grozno u mojoj glavi…ali, ne mogu da ne dodjem tamo. Moram da odem tamo, bez obzira na sve.

Too good to be just a fiction: Chapter 9


Stigla sam I tamo. Bila sam opushtenija nakon shto je Reita doshao, ali opet sam se plashila kako ce me primiti. Kad sam ushla, primetila sam da su mu roditelji bili dosta opusheni pa sam I ja pokushavala da smirim dozivljaj. Posle nekog vremena sam se sve vishe slagala sa njegovim roditeljima. Otac mu nije bio previshe prichljiv ali dobar chovek, a majka mu je bila vrlo prijatna zena I zanimljiva. Bilo je apsolutno bespotrebno ono uzrujavanje oko svega.
Bila sam tamo do 9 sati. Mogla bih da ostanem josh da sam sama sa Kaijem. Dok sam se vracala kuci, setila sam se Tomoa. Ponovo. Nije trebalo da se onako zaljubim u njega. Ali, ne mogu da zaustavim moja osecanja nikako. Da se pojavio sad ispred mene verovatno bih ostala bez daha I sve moje misli bi se zaustavile. Kao da bi vreme stalo. Ali znala sam da se nece to desiti sad.
Stigla sam kuci I otishla sam da spavam da bi shto pre proshao ovaj naporan dan.
Odjednom me je probudio telefon. Verovatno je to bio Reita poshto smo se dogovorili da mu nadjem devojku danas.
-Yoko-Chan?-Glas nije bio Reitin.
-Tomo…-kun?-Zbunjeno sam rekla.
-Da. Shta je tu chudno?
-Mnogo toga.-Shto I stvarno jeste.
-Mozda… Nego, odmah izadji napolje.-Bila sam zbunjena I zachudjena. Zashto se tako odjednom javio? Kao da nikad nije prichao sa mnom o onome. Kao da je sve bilo zaboravljeno. U svakom sluchaju, ja sam izashla napolje. Tomo mi je prishao I pruzio mi ruze. I to zute? Zute ruze mogu da oznachavaju ljubomoru. Ako on uopshte zna znachenje ruza.
-Ali..zashto?
-Chestitam Kaiju I tebi!-Polako sam uzimala, a onda je Tomo nadovezao.-Poshto necu da budem za vreme tog deshavanja.-Ochi su mi se nakupile suzama ali nisam mogla da plachem. U tom trenutku shvatila sam da nema povratka Tomou. Nisam htela da pogledam u njega, konstantno sam gledala u ruze. Htela sam da vratim vreme, ali znala sam da ne mogu.
-Tomo…-Napokon sam progovorila.-Da li znash znachenje ruzinih boja?-Pogledao me je zbunjeno a onda rekao.
-Naravno da znam.-Klimnula sam glavom.
-Znachi, znash shta znache ove ruze?-Nasmejala sam se.
-Pa I ne bash.
-Oh…Nema veze. Zaboravi. Pa, vidimo se…Mozda…Nekad…Ponovo.-Okrenula sam se I krenula da udjem, ali tad me je on uhvatio za ruku.
-Nemoj nikad da me zaboravish. To je ono shto najmanje zelim.-Nisam znala shta da kazem, pa sam se samo otrgla iz njegovog stiska I otishla unutra. Nije mi bilo svejedno, ali morala sam da uradim pre nego shto moje srce pochne da razmishlja umesto mozga.
Stiglo je I tih famoznih 8 sati. Bash me zanima kakvu cu da nadjem Reiti devojku. Reita je doshao I mi smo poshli u “lov”. Prvo smo otishli do jednog kluba. Seli smo za shank I pogledali sve ljude zenskog pola. Napokon sam uochila neshto zanimljivo.
-Re…
-Zovi me Akira!
-Uf…izvini. Stvarno izvini!
-Dobro, nema veze. Ali nemoj da ti se desi ponovo.-Pocheo je da se smeje.
-Nece! Garantujem ti! U svakom sluchaju, vidish onu tamo?-Klimnuo je glavom.-Ne tako, Reita! Kazi shta mislish!
-Paaa…zanimljivo izgleda. A I lepa je.
-Ako jeste…Hocesh da joj pridjesh?
-‘Ajde da pogledamo josh negde.
-Reita, nisu ti devojke cipele!
-Uh..dobro…izvini…Nisam tako mislio. Idem odmah da joj pridjem.-Nasmejala sam se, a on je iz momenta ustao. Gledala sam ih I videla sam kako je on izvodi napolje. Eh? I ostavlja me samu? Bash je zao! Okrenula sam I nastavila sam da pijem pivo. Odjednom neko je seo pored mene. Pogledala sam i…bio je Tomo sa njegovom devojkom. Ovo mora da je neka vrsta sudbine. Pravila sam se da ih ne vidim, ali bilo je preteshko da ih ignorishem. Ustala sam I krenula da odem.
-Yoko-Chan!-Okrenula sam ochi I samo krenula da izadjem. Kad je Tomo shvatio das am stvarno izashla I da ga ignorishem, pojurio je za mnom. Kad me je napokon nekako sustigao upitao me je.
-Zashto uporno bezish od mene?-Zastala sam.
-Chekaj, ti si ostavio devojku tamo samu?
-Nije to sad bitno! Bitni smo ti I ja.
-Ti I ja ne postojimo vishe, I sam si rekao!-Pochela je da pada kisha. Ja sam se okrenula da odem ali on me je opet zaustavio I okrenuo prema sebi.
-Jesi ikad htela da se ljubish na kishi?-I nije chekao nijednu rech da izustim, on me je poljubio. I ponovo sam postala bespomocna, a vreme je stalo. Nisam mogla da ga odgurnem, a mozda nisam mogla jer nisam ni zelela. Pochelo je I da grmi, ali on me nije pushtao. Nekako sam I na kraju zavrshila kod njega kuci. Sve je to bilo zbog mog nerazmishljanja. Ali shta sam mogla kad ga toliko volim? Nadala sam se da je ovo bilo zadnje shto cu ikad uraditi sa njim. Bar ne neshto ovoliko blisko.
Probudila sam se I setila sam se da nisam kuci. I, kao I uvek, Tomo nije bio pored mene. Verovatno je trebalo da ide u studio. Krenula sam da izadjem, ali samo shto sam zakorachala ispred videla sam kako Kai prolazi pored kuce. Brzo sam utrchala nazad. Verovatno me nije video, tj. daj boze da nije. Kad sam bila blizu kuce videla sam kako se Kai vraca odatle. Pogledao me je zbunjeno.
-Gde si bila?-Pokushala sam da se setim nechega dovoljno dobrog da poveruje. Ali, nishta mi nije dolazilo da kazem.
-Um…Bila saaaam… -Nasmejao se a onda je samo rekao.
-Ma nema veze. Dodji unutra imam neshto da ti kazem.-Tad mi se neshto preokrenulo u stomaku. Verovatno zbog te chuvene rechenice:”Moram da ti kazem neshto.”
Ushli smo unutra I odjednom sam pochela da crvenim, ponovo…kao pre. Kad sam jedino znala za njega. Kad Tomo nije postojao. Takodje je I srce pochelo ubrzano da kuca. Seli smo I on je pocheo.
-Pa, venchanje je sledece nedelje u sredu.
-Stvarno?-Josh jache je pochelo da mi lupa srce. Odjednom sam se osetila uzbudjeno oko toga. Ne znam zashto tako odjednom. Klimnuo je glavom. –Errr…Zar ne bi trebalo da upoznash moje roditelje I da im kazemo? Ja sam potpuno zaboravila!-Ali onda je on rekao:
-Ne brini se. Sve je sredjeno.
-Kako?
-Nebitno je, vazno je da ne treba da brinesh.-Sad nisam htela nishta da kazem. Htela sam da kao pre budemo samo nas dvoje I da sve ostalo bude nevazno. Tako je I bilo. Chak I ako bih pomislila na Tomoa u nekom trenutku, ta misao bi brzo otishla. Ovo sad niko nije mogao da zaustavi. Osecalo se kao das u varnice svuda prshtale. Bash kao pre. Zelela sam da povratim to shto je nekada bilo, nisam htela da zivim u haosu I zapletima. Nedostajala mi je ona dosadna ljubav, ali vredna truda.
Chudno je bilo shto su dani sporo prolazili. Ali za to neko vreme, Tomoa ni u jednom trenu nisam videla. Kao da je potpuno nestao iz mog zivota. To me je pomalo rastuzivalo. Nisam htela da potpuno nestane. A, mozda je I bio na nekoj turneji. Nisam znala shta da mislim. Sve se nekako brzo deshavalo ali su dani sporo prolazili. Kao da se neki poremecaj u vremenu desio.
Dva dana pre venchanja, Reita je doshao do mene. Kad sam otvorila vrata on je u drzao 4 flashe piva.
-Zashto ih ima 4?-Upitala sam.
-Pa eto… Zashto da ne?-Nasmejala sam se.
-I to shto kazesh.-Pustila sam ga da udje I pochelo je napijanje. Mislim da je Reita bio jedini ispred kog sam mogla da se osecam potpuno bezbrizno I opushteno. To je bilo verovatno jer je on I bio takva osoba. Veche koje smo proveli zajedno je bilo nezaboravno. Stvarno je bilo zabavno, zahvaljujuci njemu. Da je bio neko drugi ne bi bilo onako zabavno.
Kad smo se probudili, Reitina prva rechenica je bila:
-Jesmo spavali?-Od ranog jutra sam pochela da se smejem, chak I ako se josh nisam skroz probudila.
-Pa pogledaj jel imash odecu na sebi.
-Ehhh…Yoko…imam loshu vest.-Odmah sam se trgla I pogledala ga.-Nemoj da me gledash, nego se oblachi.-Progutala sam knedlu.
-Nismo valjda?
-Jesmo! –Sve vreme sam gledala u jednu tachku. Nije moguce da se to desilo. Ali, dobro, bilo pa proshlo. Samo se nadam da nisam trudna.
-Reita, shta ako sam trudna?-Pogledao me je zaprepashceno.
-Josh samo mi to fali…
-Da idem da vidim?
-Pa nego shta cesh drugo?-Nekako mi je bilo lakshe jer je bilo sa Reitom a ne sa Tomoom.
Otishla sam u kupatilo I pogledala. Jedva sam se usudila da pogledam u ono. Kad sam se napokon spremila da pogledam, svom srecom, nisam. U tom trenu kao da mi je planina, a ne kamen, pao sa srca. Onda sam chula ispred kupatila kako Reita viche.
-SHTA BILO?!
-Nishta!
-Kako nishta?-Otvorila sam vrata od kupatila I rekla mu.
-Tako lepo. Necesh da budesh tata na svu srecu!-Odjednom je dobio preobrazaj emocija I pocheo je da bude veseliji. Chak mi je I naruchio doruchak. Mislim, I ja bih bila srecna da sam na njegovom mestu. Nije da sam bila tuzna shto on nije otac mog “deteta”, jednostavno nisam videla svrhu da toliko budem srecna oko toga. Kad smo zavrshili sa doruchkom, Reita je rekao.
-Aaaaaa, ti se sutra venchavash! Oooooo! Choveche, vishe se radujem od tebe.
-Nije da se ja manje veselim od tebe, nego sam previshe zbunjena. –Okrenuo je ochima.
-Zbog chega imash da budesh zbunjena!? Bilo je vreme da se ovako lepa devojka vencha I to sa poznatim bubnjarem Iz poznatog benda! Koja si ti srecnica, znachi ne verujem.-Ponovo sam pochela da se smejem. Chinilo mi se kao da Reita nikad nije bio tuzan. Kao da je najsrecnija osoba na planeti.
-Reita, jel si ti ikad bio tuzan?
-Booozee, zar ja?
-I mislila sam. Zashto sam uopshte sumnjala u tebe?-Znamo svi da laze, ali to cemo ostaviti po strani. Pusticemo ga da ne zna. Nakon ovoga, skoro ceo dan sam provela kod Kaija dogovoravajuci se oko sutrashnjeg dana. Sve je bilo tako uzurbano, kao da nam je ovo bio zadnji dan. Na kraju dana, sve je bilo spremno. Zaboravih da napomenem, roditelji su mi doshli. I oni su pomagali oko pospremanja. Dopustila sam im da spavaju kod mene. Bila sam previshe uzbudjena da jednostavno nisam mogla da spavam. Nestrpljivo sam chekala da dodje jutro. A onda je I posle toliko sati chekanja, I taj dan napokon doshao.

Too good to be just a fiction: Chapter 10 ~The End~

Chak I ako sam toliko nestrpljivo chekala da dodje jutro, ostala sam josh nekoliko sati u krevetu. Neprimetivshi koliko je proshlo, majka je “uletela” u sobu I rekla.
-Alooo, dete, pozuri! Necesh valjda da zakasnish na sopstveno venchanje!-Brzo sam se trgnula I upitala sam.
-Koliko je sati?
-Pochinje za pola sata!-Odmah sam izletela iz kreveta I pochela sam da se spremam. Majka je I dalje stajala na pragu I posle ponovo rekla.-Eto, da te nisam podsetila ti bi zaboravila.-I posle toga je izashla. Napokon. Izashla sam iz sobe I pochela da se shmnikam. Ponovo mi je prishla majka I zaustila neshto da kaze, ali ja sam je preduhitrila.
-Dobro, jel cesh da me pratish po celoj kuci?
-Necu! Samo…Nisam znala da se necesh udavati tradicionalno.
-E pa eto vidish nisam.
-Dobro, vidim da zurish! Sklanjam se!-U sebi sam pomislila “I bolje bi ti bilo.” Nisam imala vremena ni da kazem neshto. Na svakih 10 sekundi sam pitala koliko je sati dok se napokon nismo priblizavali crkvi. Srce mi je lupalo 100 na sat I nisam znala gde se nalazim. Moj mozak je bio u potpunom haosu. Nisam znala gde da gledam. Crkva je bila prepuna ljudi. Odjednom mi se neko priblizio iza ledja i ja sam se okrenula.
-YOKO-CHAAAAAN!-Bila je to moja drugarica koju bash dugo nisam videla. Bilo mi je mnogo drago shto sam je videla.
-AYAAAAAA-CHAAAN!-Zagrlila sam je.
-O, Yoko-Chan, znash kako mi je drago da te vidim ponovo!
-A tek meni!!
-Nisam znala da cesh da se udash za Kaija!!-To “Kai” je malo utishala da se ne bi bash chulo, chak I ako pola njih vec to zna.
-Nisam ni ja!-Shto ni stvarno nisam. Mislim, s obzirom kakve sam srece pre bila. Prichale smo bukvalno o svemu I svachemo. Pa poshto se nismo toliko dugo videle naravno da ima o chemu da se pricha. Nakon nekog vremena doshli su do nas dve ostali chlanovi benda. Primetila sam da ih Aya odmerava, a onda kad je shvatila ko stoji ispred nje…:
-O boze…Vii…vii…ste…
-Da.-Ruki je rekao to kratko I jasno. Videlo se u Ayinim ochima kako nije mogla da veruje koga gleda I ko joj se obratio
-E, Yoko-Chan, jesi spremna?-Uzurbano je upitao Reita.
-Pa…Valjda jesam.-Rekla sam nesigurno.
-Ne moze “valjda”! Ima da budesh spremna!-Uzviknuo je Uruha.
-Dobro, dobro. Spremna sam.
Chekali smo dosta dugo do pochetka. Vreme je previshe sporo prolazilo. Osecala sam se kao da taj trenutak nikad nece ni doci. Chak sam I u jednom momentu pomislila da je ovo san. Ali, onda sam se brzo trgla iz te pomisli I onda sam se uverila da se ovo stvarno deshava meni. Jedan deo mozga je prichao da je ovo stvarno a drugi da nije. Pa, kao shto sam I rekla na pochetku, moji mozak je bio u potpunom haosu. Skrenula sam pogled sa strane I videla kako Aya I Ruki prichaju. Bilo mi je chudno poshto se Ayi oduvek najvishe svidjao Aoi. Mislila sam da ce prvo pocheti sa njim da pricha. Mada, I meni se na pochetku svidjao samo Kai dok nije doshao izvesni Tomo. Kad smo vec kod njega…shta on radi? Gde je? Da li je stvarno na turneji? Sve te misli su mi prolazile dok sam chekala da pochne ovo.
A onda je I to vreme doshlo. Ljudi su se ucutali I okrenuli glave prema meni. Osecala sam se neprijatno jer neshto narochito ni ne volim kada gomila ljudi uporno bulje u mene. Nekako sam ih I ignorisala. Oltar se sve chinio daljim I daljim. Kao da nisam ni mogla da dodjem do njega. A onda sam napokon stigla. Kai mi je prishao sa osmehom od uveta do uveta. Propovednik je pocheo da pricha a ja sam bila sve nestrpljivija. Ustvari, ne znam da li sam uopshte bila nestrpljiva ili uplashena iz nepoznatog razloga. Doshlo jei ono pitanje. Kada sam chula da pochinje da pricha neshto mi se prevrnulo u stomaku. Grozan osecaj.
-Da li Vi, Yutaka Uke, uzmiate ovu zenu za vashu suprugu? Da li obecavate da cete je voleti, poshtovati I u bolesti I u zdravlju, I da cete joj biti verni dok vas smrt ne rastavi?
-Da!-Rekao je jasno I glasno. Izgleda da je on to stvarno zeleo.
Kada je na mene doshao red, odjednom, kao da to nisam vishe htela. Kao da sam u zadnjoj sekundi promenila mishljenje. I napokon sam shvatila…Nakon shto se Tomo pojavio u moji zivot, Kai nije bio onaj koga sam zaista zelela. Htela sam da Tomo dodje I odvede me odavde odmah. Znala sam da je to bilo nemoguce I da necu biti nikad vishe ponovo sa njim. Ta pomisao me je uzasavala. Osetila sam kako me svi gledaju uzasnuto. Ali, ja sam skupila svu svoju snagu I hrabrost I rekla pred oltarom.
-Izvinite, ako ne mogu da imam Tomoa, ne mogu ni tebe, Kai!-Pre nego shto sam dobila bilo kakvu reakciju, istrchala sam iz crkve koliko se me noge nosila. Nisam verovala shta sam uradila. Zrtvovala sam sve ono zbog ljubavi koje nikad necu moci da povratim. Ali, nekako nisam zalila. Kao da mi je kamen pao sa srca, I kao da sam sve sebi olakshala. Onog dana kada sam odgurnula Kaija misleci da je Tomo, to nije bio pravi odgovor zashto sam ga odgurnula. Pravi odgovor je bio jer on nije bio Tomo.